Циганин и просо

Спремао се Циганин да сије просо, те ће рећи матери: „Еј мајко! ево ћемо сијати просто; па ако нам Бог да̂, те добро роди, подијелићемо и ми фукари макар по маштрафу!” Мајци му мило буде; пристану обоје, да и они једном у животу што фукари подијеле, а не вазда, да просе. Еле просо посију, и божјом даћом, баш им добро роди, да је било за причања. Пошто сазри и пожњу га, позваће Циганин матер, да просо омлате, док је лијепо вријеме и обећано фукари подијеле, а преостало кући донесу. Циганка послуша сина; оду на њиву, понесу узгред и агински кантар — бива и агин хак, да одијеле. Пошто омлате просо, премјере, згрну на хрпу и виде га множину, повикаће Циганин: „Јесам ли га де мајсторски преварио?” „Кога, сине?” — упитаће га мати. „Па Бога, да кога, кад сам му рекао, да ћу га и фукари проса подијелити, ако добро роди!”

У то загрми; пукне гром; удари пљусак и сво просо однесе. А Циганин ће у томе: „Сијевни га муњо, да нађем кантар и опанке, а свако га зрнце побери, а мени не гине просити, ко што сам се и научио!”

У Чајничу.

Забиљежио

Ст. Р. Делић

Извор

1892. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година седма, број 3, стр. 45.