Циганин и властелин
Упута се некаква силна а при том богата делија сам у кочији на шетњу, и удаљи се у далеке планине куд га је пут носио. Нагази случајно на три четири Циганина, који кад га виде сама и ваљана два коња, слакоме се и намисле, како би му их најбоље и најпоштеније украли. Искоче сви на пут, и тек што им делија помоз Бог назове, сви поскидају капе и пред колима на гола кољена клекну, и један од њих поче му говорити: "Благо нама, господине, кад смо те дочекали и да можемо одвратити један дио од онога великога добра што је био нама твој покојни отац учинио, али не знамо другога начина, него ћемо сви твоја кола и тебе у њима вући." И тако одријеши један од њих два коња, а они се подупрегну у кола и стану га вући. Зачуђен младић од таке и толике почасти, а и онако дичан, пушти се да га вуку. Кад на један пут престану Цигани, и тек што рекну: "Јели већ доста, господине?" одбјегну сваки на своју страну, а властелин погледа, кад ли није ни очинијех му пријатеља ни коња, и не знајући, шта ли ће како ли ће, остави кочију насред пута те пјешице натраг у град. Кад дома дође, упита га матер: "Камо ти кола и коњи?" А он јој одговори: "Тешко свуда без пријатеља, моја мајко! оставио сам их пријатељима твога мужа и мога покојног оца."
Извор
уреди- Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 290–291.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.
|