◄   РАДЊА ТРЕЋА ПРОМЕНА РАДЊА ЧЕТВРТА   ►

ПРОМЕНА
Суботица. — Дворана у двору цара Јована.
(Јован седи при столу замишљено.)


ЈОВАН:
Не могу никуд из тих окова,
Једне хавети роб ми је душа.
К’о хитре муње међу облаци
Тако севају кроз ту лубању
Нови и нови замишљаји ми. —
Ал’ севотине брзано прођу,
А она хавет не пушта душу,
Већ води ме по ономе путу,
Ком с’ једне сгране тратиште стоји,
А с’ друге пурпур и круна златна.
Пурпур и круна? Па за што не би?
Под њом се не бих ни ја сурвао!
Тужбе, големе тужбе! Шта је Јован крив!
Што неда праву муку другоме?
Што верно служи своме народу?
Безочне вране! Гуске и уштве!
Па и Балинта, још и Балинта,
Та кукавица, који на леђи
Носи ми гњевног мача ожиљке —
Још и Балинта сме да се тужи,
Да ме клевета и погрђује!?
(Улази Иванка, у руци јој цвет, кида му листиће, па кад који откине, говори.)
ИВАНКА:
Нека ми каже тај невини цвет,
Еда л’ ме воли, ил’ ме не воли?
ЈОВАН:
Хај, да сам труба арханђелова,
Па да громовно трубим и у сну,
У ухо томе лажи-племићу!
ИВАНКА:
Не воли, воли, не воли, воли!
ЈОВАН:
К’о бесомучни крик и урнебес,
Кад дивљи танац врази играју,
Хуји у уху погрда ми та.
ИВАНКА:
Не воли, воли, не воли, воли!
ЈОВАН:
Тужба, голема тужба! Балинта!
Ал’ ударим ли топузинама
Опет у твоје тврде капије,
Сва Угарска ће да се разлеже
Од страшна тутња буздованова.
ИВАНКА:
Не воли, воли, воли ме, воли!..
ЈОВАН (удари о сто):
Вихара! Огња!
ИВАНКА (испусти цвет):
Ах, боже, шта је то ?
ЈОВАН:
Шта тражиш ту
Пролећа дивна чедни осмеју?
Беж’ испред огња, да те не спали!
Шта тражи овде чедо зорино,
Кад вихар риче с’ усана мојих?
ИВАНКА:
Цвеће сам оно нешто питала.
ЈОВАН:
Шта вели цвеће својој сестрици?
ИВАНКА:
Не вели ништа, не разуме ме.
ЈОВАН:
Цвеће ти каже: и љубав је цвет,
Што но у срцу ниче и мири.
Неси ли никад осетила још
Опојљив мирис онога цвета?
Несу л’ те зар јога међу звездама
Носила крила виле љубави?
(Ухвати је око струка. — Илка уђе и прислушкује.)
Не беше зар још на оном вису,
Где анђеоски пева души лик
У чаробноме полу-санку јој?
(Илка цикне. — Оде.)
ЈОВАН:
Ко цикну то?
ИВАНКА:
Змија, Јоване!
Ја је се бојим. Чувај се, чувај!
Та змија теби о глави ради,
Отроваће те — отроваће те!
ЈОВАН (пољуби је у чело):
С тебе би отров био мени мед. (Иванка оде.)
Такове виле нема у гори,
Анђела нема небо такова!
(Улазе Субота и Бакић.)
Јесу л’ вам оштре сабље, господо?
БАКИЋ:
Мир влада свуда.
ЈОВАН:
Ал’ неђе дуго,
Севастијан Вид —
СУБОТА:
Па шта нам може?
Чули смо ми већ друкче громове.
ЈОВАН:
Где нам је Сретен? Жељно га чекам.
Зар се још ни сад није вратио?
БАКИЋ:
Сретена нема, царе, ни данас,
Ал’ посланик је краљев опет ту.
ЈОВАН:
Опет? Не појмим. Загонетка ми.
(Улази посланик Вардаји.)
Какво нам добро носиш од краља?
ПОСЛ. ВАРДАЈИ:
Запољац Јован, крунисани краљ,
Строго озбиљно налаже теби,
Да разбојничку ордију дигнеш,
Крајеве ове одмах напустиш,
Јер ако нећеш, покосиће ти
Злогласну твоју дружбу хајдучку,
А русу теби отсећи главу
У цеђу да је слуге кувају.
ЈОВАН (себи):
Јс л’ јава ово? Је л’ човек ово?
Или је ваљда гнусна утвара,
Што ми к’о галеб пишти у уху
И леди мени у костима срч. (На глас.)
Заиста краљев послапик си ти?
ПОСЛ. ВАРДАЈИ:
Ево ми, ако хоћеш, исправе.
(Хоће да му преда исправу.)
ЈОВАН:
Остави, нећу. Верујем. Добро!
Казуј ми, шта је поздрав Запољчев?
Не бој се, збори!
ПОСЛ. ВАРДАЈИ:
Запољац вели,
Да ниси јунак, већ си пробисвет,
Што робиш, палиш, пустошиш, кољеш,
Баш као негда дивљи Татари,
Што су одојчад и из колевке
На оштра копља набијали.
ЈОВАН:
Сјаје ли сунце јоште на небу,
Ил’ се у таму свемир увио,
То ја већ више ништа не видим!
Запољац дакле каже ——— настави ——
Запољац вели — — шта вели? Реци:
Чаша већ не мож’ горчија бити!
ПОСЛ. ВАРДАЈИ:
Запољац вели, да си разбојник,
Да с’ Чакијеву главу одсекао,
Од лубање му кондир зградио,
Па сада, каже, из те лубање
Пијеш при софри вино ледено
И с’ њом се куцаш са пехарима,
Те тако крољу здравиш здравицу.
Запољац вели, да си невера,
Јер с’ Фердинандом-царем шурујеш,
Што би да српски деспот постанеш.
Посланик царев и опет је ту,
Очима својим видео сам га...
ЈОВАН:
Посланик царев јест у двору мом,
Ал’ то још није злочин, веролом...
Што до сад чиних, чиних поштено...
Ма што се правдаш? Лажеш, опсено!
ПОСЛ. ВАРДАЈИ:
Ти против краља јавно ратујеш.
Силом му оте ове крајеве,
Што су саставни део Угарске.
Ти ниси више његов савезник,
Већ бунтовник и велеиздајник.
ЈОВАН:
Не гракћи више, црни гавране!
Иди, па реци твом круноносцу — —
БАКИЋ:
Стишај се, царе, да не прехитриш.
(Вардаји оде.)
ЈОВАН:
Да не прехитрим?!
К’о тигар, што га куршум ранио,
Ослепио сам, обневидео,
Па грунуо бих и на сатану
На путу кад бих сусрео га свом!
БАКИЋ:
Краљу је, царе, много слободно.
ЈОВАН:
Ал’ тим више, што није слободно.
СУБОТА:
Алем се увек алемом оштри.
ЈОВАН:
Осгавите ме! Не буните ме!
БАКИЋ:
Кад море вале до неба диже,
Ко би с'е онда навезао на њ?
Твоја је душа хучно море сад,
Не пуштај, царе, на њ путников брод:
Свој разум и ум. Иди, прођи се!
Гњев никад није добар саветник
ЈОВАН:
Јеси л’ ти Бакић?
БАКИЋ:
Јесам, Јоване!
ЈОВАН:
То онда нисам ја већ више ја!
Ал’ није, не! Ја сам још увек ја,
Ал’ ти већ ниси Бакић, Бакићу.
Ил’ зар му ниси чуо поздравље?
Није л’ то лепа хвала за наш зној?
СУБОТА:
Још није доцне.
ЈОВАН:
Ма пустите ме,
Да издигнем из осовина свет!
БАКИЋ:
Од тебе нема бољег јунака,
У огњени се вихар облачиш,
Те грмљавином водиш нас у бој,
Као с’ Олимпа да се слази Зеј.
Ал’ ја понављам, што сам рекао,
Да Запољац је теби, царе, краљ.
ЈОВАН:
Па нисам ли му верно служио?
Прегазио сам турску хордију,
Што ј’ притиснула ове крајеве
И мачевима узорала их.
Па за што не бих мог’о бити кнез?
Па за што не би могла и круна
Да затрепери око чела мог?
Ако се ко год сјају навикне,
Бити му не ће кварно очима:
Орао увек у сунце гледа! (Оде.)
БАКИЋ:
То не ће добро бити, Субота.
Топузом хоће да развали зид.
Штета би било за таку сабљу,
Да се о стени тврдоглавости
Своје искрза.
СУБОТА:
Хајдемо за њим,
Отворимо му очи, да види. (Оду.)
(Улази Сретен.)
СРЕТЕН:
То је, до душе, леп дочек био,
Ал’ само кад већ није друкчије.
Ал’ где је Јован? Ил’ шта ће рећи,
Кад чује, да сам?... Ал’ ево неког.
(Улази Илка.)
ИЛКА:
Сретен? Заиста! Када нам дође?
СРЕТЕН:
У овом часу.
ИЛКА:
Чекаш ли кога?
СРЕТЕН:
Сад више никог: твој осећам дах.
ИЛКА:
Ти би ми ваљда да се удвараш?
СРЕТЕН:
Моје је срце гладни орао,
Што твоје срце, голупче, жуди.
ИЛКА:
Присподоба је врло несретна.
Орао голупче прогутао би,
Те ја срдашца не бих имала,
А он се не би заложио њим.
Ал' канимо се шале, Сретене,
Већ реци право, искуси ли већ,
Да за Иванком већма тужи цар,
Нег’ грлица за гором лиснатом?
СРЕТЕН:
Па нека тужи. Шта те вређа то?
ИЛКА:
Изгореће ми од стида очи!
Он не ће мене, — не ће, Сретене!
СРЕТЕН:
Зебња ти ј’ ваљда неоснована.
ИЛКА:
Ох, кад би тако било! Шта мислиш?
Воли ли Јован. воли л’ Иванку?
СРЕТЕН:
Е, то већ не знам, драга госпођо,
Јер нисам ни ја у срцу њему;
А Иванка је лепа к’о зора,
Која на цветну постељу своју
Женика, сунце, жељно чека свог.
ИЛКА:
За шт’ није гнусна, за шт’ није страшна
Као фурија, којој рамена
Отровне змије сиком шибају!?
СРЕТЕН:
Та твоја, Илко, прекомерна страст
Животни корен поткопава ти.
Ја тражим, али нигде доказа,
Да Јован воли Суботину кћер.
ИЛКА:
Воли је, воли! Страсно је воли...
Ох, ја сам чула, кад је рекао:
„Пољубио бих је, пољубио!“
СРЕТЕН:
Но, то још није тако страшан грех,
И то још није љубав, госпођо
ИЛКА:
Мислиш? Вараш се! И опет велим,
Јер око моје мене не вара.
Да Јован воли Суботину кћер,
Уверена сам, уверена сам!
СРЕТЕН:
Уверена си? Е, то је друго.
Ал’ кад већ није друкчије, Илко.
Нека је воли.
ИЛКА:
Нека је воли?!
Подругљивости нека је доста тој.
СРЕТЕН:
Гњевна си? За што? Прости, госпођо,
Јер нит' ме схваћаш, нит’ ме разумеш.
И опет велим: нека је воли.
Ал’ кад би тако било заиста,
Јаду бих лако доскочио свом.
ИЛКА:
Шта би?
СРЕТЕН:
Шта бих? То је врло лако.
Дао бих коме дретву свилену,
Ил’ мало прашка у хартијици,
Ил’ самокрес, ил’ мач.
ИЛКА:
Статн'! Умукни!
Те речи ми из пакла долазе.
Мрзим је, јесте, к’о жута злоба
Што славу мрзи ван костурнице;
Ал’ то не могу, не, никако не,
Јер бледа сенка жртве невине
У сну, на јави пратила би ме
И крв у билу следила би мом.
Ах, то је страшно! Ја не верујем,
Да би на свету било човека,
Који би мог'о, који би хтео —
СРЕТЕН:
Ево га, Илко!
ИЛКА (преворно):
Ти би зар смео?
СРЕТЕН:
За врло малу, госпо, награду.
ИЛКА:
Затвори врата твојих усана,
Да не излети кроз њих она реч,
С’ које се мора згрозит’ и сама
Грозота. Иди! Ја те не слушам!
СРЕТЕН:
Ал’, госпо, Илко, ал' кад би знала...
ИЛКА:
Иди, ил' идем! (Оде.)
СРЕТЕН:
Чудно, заиста!
Уморила би је. А кад се смрт
Понуди јој, да услугу чини,
Грозом од себе отискује ју.
Не зна, шта ради. (Оде)
(Улазе: Јован, Бакић и Субота.)
ЈОВАН:
Но, сад сам миран, као самртник.
Бура гњева ми не душе више.
Ал’ та мирноћа... Ма ништа, ништа.
Па добро, чујмо! Научнте ме,
Како ли ваља да у прах падне
То тврдо моје мушко колено,
Што се још никад није савило?
Научите ме, како ли ваља
У женско грло да променем глас,
Који би увек к'о гром грмио!?
Ал’ к'о што рекох, ето, мираи сам.
Зборите — добро —, преслушаћу вас.
(Улази Сретен.)
Ал’ ето мога сива сокола!
Па шта нам јавља из Будима краљ?
СРЕТЕН:
То ће ти његов посланик рећи.
ЈОВАН:
Посланик!? Није! Вараш се! Чекај!
Један је био ту већ посланик,
Ал' он је мене... Ако Запољац
Ваљда и теби —— хах! То је страшно!
СРЕТЕН:
Мени је врло мало рекао.
Пита ме: „За шт' му ниси отиш’о
На заповест ти главом?“ — А ја му —
ЈОВАН:
А ти му?
СРЕТЕН:
А ја: жесток си, рекох,
А оне тужбе несу праведне,
Те да би тако твоја жестокост
И нехотице много шкодила
Љубави, слози и споразуму
Између нас и престола му.
Још онда њега, у име твоје,
Понизно мољах, да ми саопшти:
Какве су жалбе, какве су тужбе,
Што против тебе иду у Будим?
Ал’ Запољац... не могу...
ЈОВАН:
Не можеш!?
СРЕТЕН:
Боље би било, ваљда, да сам нем.
ЈОВАН:
Нем? Ти, мој Сретен! А за шт' да си нем?
Шта се то збило?
СРЕТЕН:
Сутра... други пут.
ЈОВАН:
Одмах; одмах!
СРЕТЕН:
Не!
СУБОТА:
Реци му.
СРЕТЕН:
Не смем. Биће му жао.
ЈОВАН:
Ти оно краљу, а шта Запољац?
БАКИЋ:
Казуј већ једном!
ЈОВАН:
А шта Запољац?
СРЕТЕН:
Запољац мене пред свом господом,
Која су с’ њиме нешто већала — (застане)
ЈОВАН:
Запољац тебе пред свом господом —
Говори! Елем, пред свом господом —
СРЕТЕН:
У тешке ланце оковат’ дао.
ЈОВАН:
Мог посланика, тебе оков’о!?
Па шта је, браћо? Но, шта велите?
Он је у моје име ишао
И Запољац га оковат’ дао!
А после? После? Шта беше после?
СРЕТЕН:
После?
ЈОВАН:
Да, после... Шта беше после?
СРЕТЕН:
У тамницу ме влажну вргнуо,
Гдено сам седам дана лежао,
А осме ноћи сретно утекох:
Мито ми скину тешке окове
И тамничка ми врата отвори.
ЈОВАН:
Оковао га, затворио га!...
Има л’ на свету веће увреде?...
Он га учтиво, лепо молио,
А Запољац га оковат’ дао,
Мог поклисара, мога Сретена!...
Ал’ то не беше, не беше тако!...
Не може бити!... Сети се боље! —
Но, је л’ да друкче беше, слуго мој!?
(Сретен врти главом.)
Што вртиш главом? Што ћутиш к’о гроб?
И ви још мене светујете ту,
Да осветин из руке пустим мач,
До ниска праха да се понизим,
Да ругло будем и самом себи?!
СУБОТА:
Молим те, царе!
ЈОВАН:
Ја нисам хтео да Запољчеву
Изневерим тробојну заставу,
Којој сам до сад својски служио;
Ал’ то би брука голема била,
Кад бих након те срамне увреде
И даље још под њоме остао!
СРЕТЕН:
Поступку твоме нема прекора:
И ја бих тако у тој прилици.
БАКИЋ:
А ја бих —
ЈОВАН:
Шта би ?
БАКИЋ:
На заслуге се своје позвао,
И поносито бих одбио тај
И према краљу махнит насртај,
Ал’ чисто своје чувено име
Блатом неверства не бих каљао.
Истрај и даље под тим барјаком,
Што се још увек високо вије.
ЈОВАН:
Не могу, заман! Не ћу никада!
Ил’ с тога ли смо толико крви
Пролили ми по ових крајеви,
И жедну земљу напојили њом,
Да сад кукавно напустимо их,
Да зноја нашег други бере плод,
А наш да опет ништа нема род!
СРЕТЕН:
С пуним би правом мог’о тражити,
Да твоји буду ови крајеви,
А крунисани деснот, царе, ти.
Фердинанд ћесар све ти даје то.
БАКИЋ:
Фердинанд ћесар, што би свакако,
Да се отресе такмаца свога,
У великој је, царе, невољи,
Па с тога је справу покренуо сву
На његову да склони те страну,
Јер добро знаде, шта ти вреди мач.
С тога ти шаље опет повељу,
С тога ти опет многе дарове,
С тога ти нуди деспотовину
И обећава куле, градове.
Но ја ти вељу (искусио сам),
Да кад те не ће више требати
И ту ће књигу с царским печатом
Да заборава камен притисне,
Те биће храна глаткин мољцима.
Немац је, царе, мудар, разуман,
Он туђим знојем гради себи град,
Ал’ реч му мање вреди, веруј ми,
Него на сунцу груда снежана,
Ил' жеравица жива на леду.
Ја не бих дао за ту повељу
Ама ни жлицу крви пилеће,
А нек’мо л' тол’ко јуначких мука,
Толико зноја, толико глава.
Поступак краљев мож’ да те вређа,
Ал’ том су кивне властеле криве,
Пред троном што те оклеветаше
И образ, царе, оцрнише твој.
Дигни се, дакле, горе у Будим,
Реци му шта је истина и лаж,
Па бићеш чувен, велик, племенит,
А клетву своју нећеш погазит’.
ЈОВАН:
Бадава! Залуд! Све је бадава!
Што ј’ краљу круна, то је понос мој,
А та је круна мени светија
Нег’ херувимска песма свечана!
Нека нам дође царев поклисар!
СУБОТА:
Још ваљда није доцне, Јоване,
Последња још ти није пала реч,
Која би тол’ко гњевних мачева
Над твојом главом завитлала.
ЈОВАН:
Не!
Па да их божје слуге витлају,
Ја не бих више њему служио!
Та крунисана змија... Господо,
Остав’те мирно лава рањена!
Нека нам дође царев поклисар!
БАКИЋ:
К’о хитра муња сева му око,
С’ усана одмах пукнуће му гром. (Оде.)
СУБОТА:
Молим те, царе!
Јован:
Нећу, не могу!
Да се расцепи земља на двоје
Бих с’ мртвима тај напунио јаз
И прешао бих на другу страну,
На смрт и живот да се бијем с’ њим!
(Субота оде.)
Учтиво лепо молио га је,
А крунисани кривоклетник — — ох!
Нек нам дође царев поклисар.
(Сретен пропусти Ботуша.)
СРЕТЕН:
Ево га, царе ! (Оде.)
ЈОВАН:
Поздравље наше светлом ћесару!
Мишица моја и војска наша
Његовом трону биће ступови.
Засебно нисмо не шаљемо му,
Од тога српска више вреди реч.
БОТУШ:
У име мога светла ћесара,
Прими од мене срдачну хвалу
И уверење, царе и кнеже,
Да ће на срцу род носити твој
И царску своју искупити реч,
Што ти под својим дао печатом.
(Преда му хрисовуљу, поклони се, па оде.)
ЈОВАН:
Ја нисам тако хтео, Запољче,
Па ако реком потече сад крв,
Богу ћеш ти да одговараш с’ ње!
Ја нисам својом вером преврн’о,
Што сам је негда теби задао:
Ти си ме на то принудио сам!
Па је л’ то хвала? Зар таква хвала,
Што сам у руци душмана твојих
Сломио оштре сабље блискаве
И копљем својим подупр’о ти трон,
Да не падне у недогледни јаз?!
Па нек посукта из мача огањ,
Нек жедну земљу крвав поји млаз,
А пир пирује пакла незајаз!
Ал' ја те нећу кришом напасти,
Већ отворено, храбро и смело
К’о хата бојна гладни орао!
Затворио га! Оковао га!
Разбојник! Чорда! Сетим ли се тог,
Груди ми тутње од удараца
Увређенога срца помамна,
Као што земља далско тутњи
Кад огње — муње кују циклони!
Поштење? Вера? Траље и рите,
Њима се нико не одену још!
(Улази Иванка.)
ИВАНКА:
Од кад те тражим —
ЈОВАН:
Не чујем ништа
ИВАНКА:
Хтедох, да рекнем —
ЈОВАН:
Не видим ништа
ИВАНКА:
Није ме чуо —
ЈОВАН:
Тек једно знадем —
ИВАНКА:
Идем му блнже —
ЈОВАН:
Да ј’ све пуста лаж!
Поштење? Вера? Шта су? Вампири.
Свака ти баба о њима прича,
Ал’ њих још нико није видео.
Јесте, невера!
ИВАНКА:
Невера? Збиља?
Отворена је књига ми лице,
Зар така слова пишу по њему?
Ја нисам теби ништа скривила,
Веруј ми, веруј —
ЈОВАН:
Иванка!?
ИВАНКА:
Ја сам.
На ме си гњеван? На ме се срдиш?
ЈОВАН:
На тебе? За што?
ИВАНКА:
Пређе ми рече,
Да сам невера. Зар тако, царе?
Ти дакле мислиш? (Себи.) Боже, шта ми је?
Још нисам никад тако дрхтала. (На глас.)
Видиш, ја не знам, за што, Јоване,
Ал’ неки немир, непознати бол ——
Ал’ ипак нисам, нисам невера!
ЈОВАН (себи):
Невино дете! (На глас) Ја нисам онда
Тебе мислио ——
ИВАНКА (радосно):
Ниси? Заиста?
Ох, благо мени! Ма шта беше то?
Нећеш ми рећи? Нећеш ни мени?
ЈОВАН:
Не питај, дете!
Тамо где сури орли крстаре,
Голупче нема места питомо.
Твоје је место на срцу моме,
Јер ја те волим, лспа Иванко,
Као грешници чисту молитву,
К’о цвеће росу и јутарњи зрак,
К'о драги камен морске дубине.
А зар ти немаш никаквих речи?
ИВАНКА:
Шта да ти кажем? Ја —
ЈОВАН:
Волиш ли ме?
ИВАНКА:
Ја? Тебе? Волим? Не.. не.. не.. не.. знам!
ЈОВАН:
Иванко! (Хоће да је загрли.)
ИВАНКА:
Пуштај ме, пуштај! Ах, ја се бојим,
Врло се бојим змије, Јоване!
ЈОВАН:
Змије се бојиш? Ја се је гнушам.
Ал’ ту је нема.
ИВАНКА:
Има је, има.
На јави, у сну, увек је видим.
Ја сам је чула једном да сиче,
Па од тог доба бојим се, бојим.
Ноћас ми с’ у сну опет јавила,
Била је грдна, зелена к’о јед,
Около ноге омота ти се,
Па по том чак до недра отпузла,
Те сиком сикну. Ја вриснух, цикнух,
Јер змија те у срце ујела,
А ти се мртав строношта на тле.
То страшно беше, Јоване, страшио!
Чувај се змије, молим те, чувај! (Оде.)
ЈОВАН:
Дивно девојче! Душе моје сан!
Јован је сретан, сретан, пресретан!

(Завеса пада.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.