Цар Јован/5
РАДЊА ТРЕЋА
(Будим. — Дворана.)
Запољац, Вардаји и више племића.
ЗАПОЉАЦ:
Охол је, као да светом дрма,
Ал’ као змија лукав и мудар.
Осетио се, да не би више
У разуздану своју ордију,
Да ми је главом амо дошао.
Па каквом казном ваља казнити
Тог бунтовника дрског, упорног,
Који на моју не хте заповест,
Да мени, краљу свом се поклони?
ВАРДАЈИ:
Разуверих се и ја, краљу мој.
Он није више, што негда беше,
Јер ратна срећа, што њему служи,
И слава, што га у вис дигнула,
Опише њега и занеше га,
Па сада једној страсти гове тек,
Којој је име славољубивост.
ЗАПОЉАЦ:
Драго ми, попе, што и ти друкче
Судиш о њему, него некада.
Очи ми моје уходиле га:
Видех у души, шта му скривено.
Па како мислиш: знаш ли начина,
Да тај ми камен с’ пута уклониш?
Опасност много ј’ озбиљнија већ,
Него што но се мислити могло:
Варнице живе гњевних бојева
Већ и на трон ми густо падају.
ВАРДАЈИ:
Стани на чело војсци главом ти
И укротићеш бунтовника тог,
Што је Угарском потресао свом.
Властеле наше немају доста
Снаге, да с’ царем успешно боре:
Ту треба твоје име и твој мач.
ЗАПОЉАЦ:
Мудро си рек’о. Подигнућемо
Тридесет тисућ’ најбоље војске
А главом ја ћу да је предводим,
Па или пасти, или победити.
Ал’, драги попе, то ће нас много
Муке и зноја и крви стати. —
Шта мислиш, мудри саветниче мој,
Није ли боље, да покушамо
И попретимо озбиљно цару,
Да ћемо љуту Крајину дићи,
Ако нам мирно и добровољно
Не уступи све округе доње?
ВАРДАЈИ:
Као видело светао ти ум.
ЗАПОЉАЦ:
Ти ћеш нам бити верени тумач
Краљевске воље и заповести.
(Улази Сретен. — Вардаји приказује га.)
ВАРДАЈИ:
Посланик црног Јована, Сретен.
Знам га. Десно је крило његово.
ЗАПОЉАЦ (себи):
Десно је крило Јована, вели.
То крило не ће више летети. (Сретену).
Посланик црног Јована?
СРЕТЕН:
Сретен.
ЗАПОЉАЦ:
А што не дође „цари на заповест?
СРЕТЕН:
Не да му, краљу, непрестани бој.
ЗАПОЉАЦ:
Што га прот’ мене подигосте.
СРЕТЕН:
Не!
ЗАПОЉАЦ:
Како си рек’о?
СРЕТЕН:
Прот’ тебе, краљу.
ЗАПОЉАЦ:
Ко сме рећи то?
Не оте л’ од нас Бачку и Банат?
И није ли то земља крунина?
СРЕТЕН:
Турке је Јован из њих изгнао,
Те право је, да као деспот
Он управља и рукује с’ њима,
Али под твојим, краљу, надзором. —
Ти си му, краљу, још више дао:
Нама је свима познато писмо,
Што си ти негда цару послао.
Нек каже, ето, бискуп Вардаји.
ВАРДАЈИ:
Ја да ти рекнем? Вређаш ме, пази!
ЗАПОЉАЦ:
И ти још велиш: није бунтовник!
Па зар то није повреда наше
Круне и права? Сад ми већ јасно,
Да ј’ основана тужба племића.
СРЕТЕН:
Та тужба нема основа, краљу,
Јер што се опет разбуктао рат,
Томе су само властеле криве,
Који би силом да га истисну
Из земље, што је он ослободи.
ВАРДАЈИ:
Докле ћеш слушат’ издајника тог,
Што дрско вређа тебе, краља свог?!
ЗАПОЉАЦ:
Највећи злочин издајништво је,
А ти и „царн твој издајници сте.
У окове га тешке вежите
И вргните га на дно тамнице
И дотле, док му не судимо суд.
СРЕТЕН:
У ланце мене? Под земљу мене?
Ја сам ти само оно рекао,
Што заповедник мој ми наложи.
То ли је, краљу, устав угарски?
ВАРДАЈИ:
Та љута змија опет уједа.
ЗАПОЉАЦ:
Ал’ не ће дуго. У ланце с’ њиме! (Окују га.)
Одведите га. Под оном кулом
У тамницу га црну вргните.
СРЕТЕН:
Знао сам, то сам очекивао:
Тигар је жедан, пио би крви!
ЗАПОЉАЦ:
Обесите га!... Стан’те!... Чекајте!
На грозне ћу га муке ставити,
Какових нема ни у паклу... Ох!
Тај црв се диже прот’ престола ми.
Одведите га... У тамницу с’ њим!
(Оду са Сретеном.)
ВАРДАЈИ:
Види се, да си владар, краљу мој!
ЗАПОЉАЦ:
Тај удес чека и црног цара.
Покосићу их, прегазићу их,
Утопићу их у море крви,
Истребити их све до потоњег.
ВАРДАЈИ:
Што пре, тим боље. Као што рече,
Опасност већ је врло озбиљна:
А властелинска сабља слабија
Нег’ да би сама могла одклонит’
Навалу дивљу крвних душмана.
ЗАПОЉАЦ:
Сазови савет. Сутра у двору
Одржаћемо веће велико,
Утврдићемо што је најбоље
По народ наш и оташтво наше.
ВАРДАЈИ:
Поклања ти се духу великом
Твој арцибискуп, а верни слуга.
(Завеса пада.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.
|