Хрђак ал’ јунак

0001 Књигу пише Мекић Мехмед-ага
0002 од бијела Колашина града,
0003 шиље књигу у Куче камене,
0004 по имену војводи Радоњи:
0005 "Море чујеш, кучка војеводо!
0006 Ја сам чуо да си јунак био,
0007 ајд’ изиди на воду Верушу
0008 да бијели мејдан дијелимо!"
0009 Кад Радоњи така књига дође,
0010 на сабор је куче сакупио,
0011 међу њима књигу поучио,
0012 али тада говори војвода:
0013 "Да ли Куча није големога
0014 ко ће за ме на мејдану поћи?
0015 Радоња је јунак остарао,
0016 не може се ни коња држати,
0017 а камоли мејдан дијелити."
0018 Ко чујаше ништа не збораше,
0019 него опет говори војвода:
0020 "Да ли Куча није големога,
0021 ко ће поћи на мејдан Турчину,
0022 ево њему двије пушке мале,
0023 и даћу му сабљу оковану,
0024 и даћу му ћерцу за љубовцу."
0025 Но поздно се момче нахођаше,
0026 једно момче од Васојевићах,
0027 те Радоњи гледа међу очи:
0028 "Ја ћу поћи, војвода Радоња!
0029 Е ако ме нећеш преварити."
0030 Радоња му божју вјеру даје:
0031 "Одиста ти преварити нећу!"
0032 Са збора се Кучи подигоше
0033 и одоше на Ком на планину,
0034 кад дођоше на воду Верушу -
0035 ал’ су Турци први долазили,
0036 ижљегоше двије мејданџије,
0037 тек се сташе, тек се целиваше,
0038 тек оскочи јунак од јунака,
0039 но је Турчин ријеч бесједио:
0040 "Авај јадан Станковић Јоване!
0041 Да л’ не нађе војвода бољега,
0042 да на тебе не гријешим руке?"
0043 А дијете од годинах лудо,
0044 ма Турчину одговара мудро:
0045 "А тако ми, Мекић Мехмедага!
0046 Кад се кучи на збор окупише,
0047 збор зборише, вијеће чинише,
0048 да бољега хране за бољега,
0049 а мене су на теб’ оправили.
0050 Ако бог да, те буде суђено,
0051 да ти данас посијечем главу."
0052 То рекоше, пак се ударише.
0053 А да ти је муку сагледати
0054 ка погони Туре по мегдану.
0055 Оно гледа војвода Радоња,
0056 и Радоња ријеч бесјеђаше:
0057 "О дијете, Станковић Јоване!
0058 Махни боље, опале ти обје!
0059 А рашта ме стара већ нагрди,
0060 да коме ћеш оставит ђевојку,
0061 уз ђевојку онолико блага!"
0062 Скочи Јован с десне на лијеву,
0063 иза сабље посјече му руку,
0064 другом махну, посјече му главу.
0065 Кад Мекићи браћа сагледаше,
0066 пушка пуче, заврже се кавга,
0067 убише се зеленом планином
0068 докле их је ноћца раздвојила.
0069 Ту четири брата погибоше
0070 од бијела Колашина града,
0071 и осталих седамнаест другах;
0072 но кад врућа боја раздвојише
0073 једно момче зове колашинско,
0074 е дозива војводу Радоњу:
0075 "А тако ти, војовда Радоња!
0076 Од мојега боја силовнога
0077 је л’ ти другах колик’ погинуло,
0078 а има ли млого рањениках?"
0079 Радоња се богом кунијаше
0080 да му друга није погинуло
0081 осим рањен Станковић Јоване,
0082 а ни њему ништа бити неће.
0083 "Но тако ти, Туре колашинско!
0084 Је ли вама погинуло другах,
0085 кажи право, тако био здраво,
0086 немој криво, тако био живо?"
0087 Њему вели Туре Колашинче:
0088 "Рашта ти ја право казат нећу?
0089 А знаће се брзо свакојако:
0090 од нашега града Колашина
0091 погибоше двадесет грађанах
0092 и пред њима четири Мекића."
0093 На томе се они раздвојили,
0094 тада Кучи шенлук извргоше,
0095 отоле се здраво поврнуше,
0096 здраво дошли, весела им мајка,
0097 здраво дошли дома на дворове,
0098 ма Радоња поведе Јована,
0099 извида га, даде му ђевојку,
0100 и остало што је обећао.