Херцег Владислав/9

←Осми призор

Херцег Владислав Писац: Јован Суботић ДЕВЕТИ ПРИЗОР

Десети призор→

ДЕВЕТИ ПРИЗОР
Жупан Ђурађ у ланци с пратњом долази.


ХЕРЦЕГ (гледа га, момцима):
Ланце доле, то је стриц херцегов!
(Момци скину жупану ланце)
Дођи ближе стриче и жупану!
Јошт смо свои, јошт си кнез Захумски
И лепога жупан Невесиња.
ЖУНАН (Ћути, не миче се.)
ХЕРЦЕГ:
Ходи ближе, рад сам коју рећи
Пре нег што ти суд судије кажу.
ЖУПАН:
Твој сам сужањ, али роб ти нисам!
Старији сам родом и летима,
Непристои т' заповедати ми!
ХЕРЦЕГ:
Хола главо! крви Немањина!
Никад с ума подрекло не смећеш!
Добро! А ти стој где ти је воља.
Желио сам, нисам заповед’о.
(Сиђе с престола и приступи жупану.)
Сад ти неће херцег говорити,
Већ крв крви и стрицу братанац,
И стуб стубу једне домовине.
Зар ти држиш, да је сласт за мене
Тебе гледат’ сужња у окови,
И судиги тој честитој глави?
ЖУНАН:
Нит те питам, нити разпитујем!
Кад што радим, самог себе слушам:
Чини, што ти твоја памет каже!
ХЕРЦЕГ:
Да је мени срећа худа била,
Да пред тобом тако стојат’ морам,
Не бих ни ја друго говорио.
Зато сам се и сишо с престола,
Да не мислиш власт с тобом говори,
Већ да видиш, да са своим збориш.
Немој мислит, да си изгубио
У очима света и моијем,
Што си био у боју несрећан.
Срећу бојну Бог са неба дели;
Добар јунак светао у гроб пада.
Ком се чини, да пред светом пада,
Своју цену лако претерује,
Навалице другога презире,
Па сам себи и другима греши,
Нит се с њиме даје говорити.
Зато ево и опет ти кажем:
Твоја звезда за облак заиђе,
Ал’ је сјајна, к’о што је и била:
Кад нестане изпред ње облака,
Засија ће лепше нег’ икада,
К’о сунашце, кад га с’ зажелимо!
ЖУПАН:
Нити тражим цене ни утехе!
ХЕРЦЕГ:
Ал ја тражим стрица рођенога!
Крв нас веже, оташтво нас веже,
Јуначко нас поштење свезује;
Што ја желим, то с’ и теби хође,
Куд ти идеш, на то и ја смерам;
За Захумску живимо и мремо:
Па што неби један уз другога
Ишли к цели као пријатељи,
Већ подижеш на мене оружје,
И Захумску у црно увијаш,
Крв проливаш на зло домовиГне,
Којом срЂћу купит’ би јој мог’о!
ЖУПАН:
Сиђи с тога златнога престола,
Кои мени старешинство даје;
Дај ми право, које ми долази,
Које ми је отац ти преузо,
Па ћеш бит’ ми први до колена,
Носићу те на срдцу мојему
Ко истога сина Воислава,
Љубићу те к’о рођена сина,
Чинићу ти више нег’ овоме!
ХЕРЦЕГ:
Зар је теби овај златни престол
Од свег другог дражи и милији?
ЖУПАН:
Кад бих хтео мог о б’ га неимат’
Ал’ отети недам га никоме.
ХЕРЦЕГ:
Твој стриц га је моме отцу дао,
Од мог отца мени је остао:
Како можеш држат’ и говорит’,
Да ти га је когод одтргнуо?
ЖУПАН:
Мене најнре Бог на свијет посла,
Сам ми даде тим право на њега.
А твој отац више ласти знаде,
Код стрица нам моје место узе!
ХЕРЦЕГ:
Немој, стриче, говориг’, што није!
Мога отца међ живима нема,
Син му име дужан је бранити.
Ти си стрица свога увредио
Младо своје срдце слушајући.
Волео си жену од престола;
Стојаше ти у власти избрати.
Шго учини, сам си учинио.
ЖУПАН:
Право, које мени сам Бог даде,
Неможе ми нико одузети.
На тај престол Бог ме је послао,
Не приличи људма, узет’ ми га.
ХЕРЦЕГ:
Две су мисли у две наше главе,
Оставимо другом нек пресуди.
Гледни ову свијетлу господу,
Пред сваким се мораш поклонити.
Господа су, да је више нема,
Јунаци су, да их бољих нема,
Сва се њима Захумска поноси.
Пуст’ нек’ они пресуду изреку.
Ја јошт не знам, шта су доконали,
Ал сам готов реч им послушати.
Рекну л’ они, да си крив, жупану,
Одреци се кавге и мрзости,
Признај мене за свог господара,
Ја ћу тебе за свог родитеља;
Изрекну ли, да крив, стриче, ниси,
Ево ти се живим Богом кунем,
Ја ћу с места са престола сићи,
И пред тобом колено савити.
Кажи, јеси л’ овом реду вољан?
ЖУПАН:
Моје право од Бога долази,
Њему само Бог судити може.
ХЕРЦЕГ:
Кад два тврда чела ударе се,
Једно мора пући и прснути.
ЖУПАН:
Ко је јачи, слабијега тлачи,
Ал’ Бог правду другачије мери.
ХЕРЦЕГ:
Неможемо л’ заједно живити,
Једном од нас мријети се мора.
То се могло и мени сгодити,
Ал’ засад је ред на тебе, стриче!
ЖУПАН:
Смрт и оне са престола скида
Кои живи на њему се сјају;
Докле могу, своје ћу искати;
Мртва глава и не треба права.
ХЕРЦЕГ:
Кад сав народ моје право штује,
Шта помаже теби, нехтети га?
ЖУПАН:
Права дају народу владари,
Своје право с више добијају.
ХЕРЦЕГ:
Па што ниси овај престол иско,
Док ми отац у животу бјеше?
Лакше пру ти бија размрсити!
ЖУПАН:
Немре зрно, ако и не ниче;
Изникнуће, кад му врћме дође.
ХЕРЦЕГ:
И не можеш срдце приволети?
ЖУПАН:
Никад! И то нек су задње речи;
Више теби одговарат’ нећу.
ХЕРЦЕГ (попне се на престол):
Сад говорте, ја сам готов — али
Лица су вам као облак мрачни,
Поглед вам је као зрак ледени, —
Не говорте, — бојати се грома,
Страшити се муње плаховите,
Која душу од тела разставља.
(Жупану.)
Стриче драги! Јошт судије ћуте,
Јошт се незна, шта су одсудили;
Јошт мач оштри лежи у корица,
Кои свету свезу ће пресећи,
Што нас једног другом привезује;
Већ послушај, што сам говорио,
На добро је и моје и твоје.
Сва ће нам се земља срадовати;
Сад се чује јаук на све стране,
А онда ће свуд песна кликнути.
Та помисли на милу Захумску,
Па с’ остави срдца и љутине;
Народ хоће, да ја над њим владам,
Ја те молим, да ми ти помогнеш.
Пружи руку, буди ми родитељ.
Сложићемо своје пријатеље,
Извешћемо наше витезове,
Потућ’ ћемо земаљске душмане,
Разнећемо име по свијету,
Србу ћемо образ осветлати:
Ох! Није ли ово лепше, стриче,
Нег’ тражити право непризнато,
И убијат’ себе и рођаке.
(Пружи му руку.)
ЖУПАН (ћути и не погдеда тамо).
ХЕРЦЕГ (жестоко):
Перем руке: говор’те пресуду!
ВОЈЕВОДА АЛТОМАН (изиђе на среду):
Тако Божја лица угледали,
Како само на правду гледамо;
Тако право Бог судио нама
Како право судимо жупану.
Жупан Ђурађ син од кнеза Вукца,
И синовац војводе Сандала,
Војевода од Сокола града,
И господар жупе Невесињске,
Дигао је људе на оружје,
Устао је бунтом на херцега,
Неверу је њему учинио,
Бацио је покољ међу људе,
Палио је села херцегова,
Робио је људе херцегове.
Зато има по закону старом,
Ког нам дедом прадедови даше,
А дедови нама оставише,
Мачем своју изгубити главу.
СВИ СУДИЈЕ:
Једногласно тако пресудисмо!
(Тишина.)
ВОЈЕВОДА АЛТОМАН (херцегу):
Господару, ето ти пресуде.
Изврши је, ил’ је преиначи:
Ми смо своју дужност учинили,
Милост стои у твоим рукама.
(Врати се у дружину.)
ХЕРЦЕГ (гледа на жупана) :
Сад си чуо; имаш ли шта рећи?
ЖУПАН:
Ти немају власти судити ми.
Ни сам ја им ту власт дат’ не могу,
А ко други никад ни толико.
ХЕРЦЕГ:
Није право, што ти држиш, да је,
Већ што кажу људи и закони.
Јошт ти један сат живота дајем,
Преправи се, да к Богу полазиш.
Жупан (окреће се да иде, и полази):
ХЕРЦЕГ (гледа за њим, па онда викне):
Стани! Имаш жену и дечицу,
Зар им ништа поручити нећеш?
ЖУПАН (не осврћући се):
Нек свак чини, што му дужност каже.
(Полази даље к врат’ма. Тишина.)
ХЕРЦЕГ (сиђе с престола):
Главо од туча, срдце од челика!
И ко т’ мрзи, дивит’ ти се мора.
Сишао си са правога пута,
Ал’ би дао главу, да нијеси;
Грешиш, али за грехом не идеш;
Мученик си, ал свијету ниси.
(Поћути мало.)
Ја не пролих крви Немањине:
Ид’ куд хоћеш, чини, што ти драго!
(к судијама)
Дивите се? Имате и чему!
Знам ја добро, кога и куд пуштам.
Пустите га, нек к своима иде,
Нека скупи чете разштркане,
Нек се сложи с сином Воиславом,
Нек дочека помоћ од деспота:
Кад у боју под сабљу ми дође,
Вера моја, скинућу му главу,
Ак’ узмогу, ко другом душману.
Ал г’ овако погубит’ немогу!
(к жупану)
Ид’ што стоиш? кад те ту не држи
Љубов к роду, и љубов к народу,
Не стој! Чуо с’, да можеш, куд хоћеш.
Купи војску, сабирај јунаке,
Баци раздор у земљу Захумску,
Гроб разметни свога родитеља,
Извад’ брата из гроба ледена,
И баци му кости гавранима.
Тури покољ међ браћу рођену,
Завад’ децу једне домовине,
Пали куће, и сгарај житнице
Зној крвави невиног ратара,
Све потуци најбоље јунаке
Перјанице и моје и твоје,
Сломи крила својој дедовини,
Срч јој попи из старих костију,
Источи јој крвцу на славину,
Одсеци јој руке до рамена:
Све то турчин и жели и чека;
Бога моли и дању и ноћу,
И клања му на дан по сто пута,
Само да се каур не сједини,
Већ да један другом очи копа,
Како ћ’ оба слепца оковати!
Иди! — Иди, куд те судба води;
Бог све види, па ће сваком судит’!
(Окрене се од жупана.)
Благи Боже! Ти један све можеш:
А ја само могу хтет’ и желит’,
Што у душу небо ми улије,
А учинит’ само то ми с’ може,
Што ми други не украте људи.
Мислио сам, крв ће проливена
Измирити стрица са синовцем;
Држао сам, љубов к домовини
Сјединиће мисли развргнуте;
Рекао сам: твој ће стриц видити
У несрећи прст самога Бога,
Па ће Богу, не теби, попустит’,
И пружит’ ти отчинску десницу,
И послат’ ти брата Воислава,
Дику своју и твоју подпору,
Да станемо један уз другога,
Да дигнемо захумске јунаке,
Да с’ сложимо са Србљи остали,
Да сатремо турскога крвника,
Да вратимо Србији слободу,
Да нам сијне, к’о што је сијала
Под Душаном под царем великим!
Ал’ сад видим, да сам се варао.
Кад на мене стриц рођени мрзи,
Како ће ме туђа крв љубити?
Кад ми браћа крочити не даду,
Како ће ми странци помагати?
Ох неслого! косовско копиле!
Убила те Божија десница!
Ти си Срба у црно завила,
Ти ћеш вечним робом учинит’ га!
Име ћеш му направит’ поругом,
Да ће га се и сам уклањати;
Своју капу с главе ће бацати,
А с туђом се гором поносити;
Брату своме злотвором ће бити,
А туђину верна удворица;
Од свога ће бегат’ и презати,
А страноме слепо веровати:
Сви ће други народи цветати,
А Србство ће плакат’ и кукати!
(Ућути изнемогавши. Дубока тишина.)
ЖУПАН (окрене се и приступи херцегу):
Владиславе!
ХЕРЦЕГ (Окрене главу од њега.)
ЖУПАН:
Синовче!
ХЕРЦЕГ (Ћути и уздише.)
ЖУПАН:
Херцеже!
(Клекне пред њега.)
Погледај ме, ево ти се клањам!
Што си мени слободу даров’о,
Из руке ми мач си изтргнуо;
А намера т’ света и висока
Из врага ти начини спрежника.
Силе незнам до воље божије,
А живит’ ми с’ тек за добро мили.
Оружје ми вољу несаломи,
Смртни суд ми мис’о не окрену:
Ал’ та љубов к србској домовини
Поврати ти стрица изгубљена.
Владај, сине, дуговечно т’ било.
До данас сам крвник теби био,
А по данас крв за тебе даћу.
ХЕРЦЕГ (дигне стрица):
Је л’ истина, што ми рече, стриче,
Ил’ ме вара санак пожељени?
ЖУПАН:
Истина је моје дете драго!
Ал’ нек’ часа у дану не буде,
Да с’ не сетиш, шта си говорио.
Одричем се права дедовскога,
Што ми сам Бог са рођењем даде,
Предајем га теби с благословом,
Уживај га у срећи и миру,
И прослави себе у свијету,
Стан’ именом до сама Душана,
Ал’ учини, што си наумио!
ХЕРЦЕГ:
Бог свесилни на небеси живи,
Громом бије, ко се криво куне,
А све чује, што ко само мисли:
Нека громом размрска ми главу,
Нек ми спржи мозак врућичином,
Нек ми тело живином разточи:
Ако кадгод с ове стазе сиђем
И на срећу србства заборавим.
Та то ми је душа, којом живим,
То је цел, за коју саму живим!
ЖУПАН:
Сад ме пусти, да се гдегод смирим.
И железна савија се руда
Кад је терет велики притисне,
Камо л’ жива неће клонут’ душа,
Кад толике на њу нагну страсти.
Пуст’ ме дома, нисам за гостбину.
ХЕРЦЕГ:
Можеш ићи куда ти је драго.
Останеш ли у белом Требињу
Златним ћеш нам тај дан учинити;
Пожелиш ли таки Невесињу,
Твоја радост и моја ће бити.
(Сети се.)
Но стан’ мало! Мал’ несметох с ума:
Од велике и тежке радости
Узпрегнуше м’ мисли у памети!
(кнезу Санку)
Доведи ми сужња данашњега!
ЖУПАН:
Сужња? Брже реци, Владиславе,
Да зла није, које јошт и незнам?
ХЕРЦЕГ:
Ко је у злу, од сена му с’ плаши!
Није зло, већ добро, ако Бог да!
Бог ми даде струк бела босиља,
Да т’ га данас за калпак заденем,
Да га носиш, па да се поносиш.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.