Херцег Владислав/29

Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ПРВИ ПРИЗОР

ЧЕТВРТО ДЕЈСТВО

ПРВИ ПРИЗОР
Врт и шумица на Невесињу.

ВИДОСАВА (сама, седи):
О зашто ми то доказа, мајко!
Како сам ти превећ срећна била,
Док ту тајну нисам дознавала.
Из раја ме речи т’ изведоше!
(Устане.)
С Богом остај моје златно доба,
Кад сам смела на њега мислити,
И у мисли невино грлит’ га:
Ах, и ко ће сестри замерити,
Што свог брата воли нег другога ?
(Ћути.)
А сад? смем ли сад на њега мислит’?
Смем ли себи, смем ли другом казат',
Да га волим више нег икога,
И да ми је дражи од очију?
(Тргне се.)
Видосаво, шта изусти тужна?
Није више, к’о што досад бјеше;
Није брат ти, о коме говориш,
Већ крв туђа, к’о ма која друга!
Несме теби више мио бити! —
Ал’ ко може то искат’ од мене?
Могла б’ себи срдце изчупати,
И могла бих очи изкопати,
Ал’ из срдца њега избрисати,
Нити могу, нит’ од мене траж’те! —
Сто сам пута данас покушала
Да не мислим, кад несмем, на њега;
Ал’ што више нећу да га видим,
То ми јаче пред очи излази:
И што чешће сама себи кажем,
Да ми није брат ни суродица,
Све у лепшем јавља ми се лику,
Све чуднија светлост га облива!
П’онда на сну,— ах! на сну! — Ох! лепи
Санци, што ми нема ноћ доноси
Јесте дивни, ал’ сте само санци ,
Сен живота, празна игра мисли,
Створи, који не подносе сунце!
(Замисли се.)
Како ћу му погледат’ у очи?
Ах, мора ћу пред њиме бегати
Као срна изпред мрка вука!
Та нек само у око ми гледне,
Па ће видит’, шта срдце осећа!
Зашто, Боже, створи људско око
Да срдашцу буде издаица!
(Ћути.)
Каквим ли ћу именом га звати?
Да му кажем, мили браца?
Није! Да му рекнем, јасни господару?
То је име хладно и чемерно!
Да му кажем, сладки Владиславе!
(Ухвати се за уста.)
Ох како је то пуно и сладко!
Пуна уста мирисава смиља,
Пуно срдце румена весеља!
Али, селе, шта би свет рекао?
(Пође.)
Благо моје, скри се у њедарца,
Да те нико нит’ види, нит’ чује:
Сјајни лику, уви ми с’ у срдце
Ко свиленка у своју чауру,
Па кад тиха поноћ све успава,
Ти измили из твога увитка,
Да те гледам, да те се нагледам,
Да те љубим, да те се наљубим.
(Одлази лагано.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.