Харфо моја...
Харфо моја, добро моје,
Цигли друже у тој тами,
О, не буди гласе своје:
Срећа спава, ми смо сами...
Са свих страна пустош хладна,
С огњишта ме милог гони;
Само чујем самрт гладна
Кô да о праг косом звони,
Кô да пружа црне руке,
Да ми и ту срећу збрише,
Да и твоје следи звуке,
Да и тебе немам више...
Па и нашто пјесма драга
Кад нас усуд јаду предô,
Кад су мртва лица блага
У којим' сам радост гледô?
О, та знаш ли ноћи красне,
Кад су тако ведри, мили
Све до данка, зоре јасне
На том мјесту с нама бдили?
Хорила се слатка шала, -
Срце здраво, душа врела,
А покрај нас срећа стала
Па мирисне вијенце плела...
А сад?... Стојте, струне јасне:
Срећа спава, ми смо сами; -
И кандило ено гасне
да не смета мртвој тами.
Ил' не! Снова кроз ноћ тију
Дај ми звуке, мила струно,
Преко гробља нек се вију -
По гробљу је цвијећа пуно.
Под тим цвијећем чуће звуке
Драга лица, сјени врле, -
Пружиће нам своје руке
Да нас тамо вјечно грле.