Харанзаде
Дјевојка је платно бијелила
На Ситници на води стунепој.
Теке крпа да с' осуши била,
Туд налезе момче Харанзада,
Те дјевојци крпу погазио.
Она плаче и куне га љуто:
"Да Бог да ти љето не родило!"
А момче јој ријеч бесједило,
А за брк се руком увајдило:
"Овако ми често жито било,
Не могла му наудит' година!"
Ал' дјевојка виша Харанзада,
Пак се руком за дојке ватила
И момчету ријеч биједила:
"Овака ти крупа ударила,
Те све твоје жито поломила,
Не могла му помоћи честина!"
Таде момче бвеједи дјевојци,
А руком се пониже ватио:
"Оваке ми клаоутине биле,
Не могла им крупа наудити!"
Ал' дјевојка виша Харанзада,
Пониже се руком уватила,
А момчету тијо бесједила:
"Оваке ти с' чавке навадиле,
Цијело ти класје прождирале!"
То рекоше, пак се потрпаше.