Фрушкогорски мученици
У античко доба у нашој земљи, као и у осталом свету, кад су гоњени хришћани, многи су мученичком смрћу умрли за Христову веру. У неисцрпној листи фанатика за „крст часни“ тих времена налазимо Монтана из Сингидунума (дан. Београд), Хермила и Стратоника из Сингидунума или околине, Флора и Лаура из Улпијане (дан. Липљан на Косову Пољу), владику Иринеја и његовог ђакона Димитрија, баштована Синероса (или Синерота), Анастасију и пет невиних девојака из Сирмијума (дан. сремска Митровица), светог Викторина из Петовија (дан. Птуј), Полијона из Цибала (дан. Винковци), светог Квирина из Сисције (дан. Сисак). Историје мучеништва свих ових светих људи веома су занимљиве. Али њих ћемо ми другом приликом испричати.[1] Данас ћемо се позабавити само причом о пет фрушкогорских мученика, која је једна од најинтересантнијих.
Та је историја позната под именом Passio sanctorum quattuor coronatorum. Не знамо тачно шта овде значи реч coronati, али је вероватно да је њен смисао: „увенчани мученичком славом“. Passio итд. значило би, дакле: „Мучење четири света мученика увенчана венцем славе“.
Ова нам је прича сачувана у многобројним рукописима на латинском језику, који се чувају у Паризу, у Ватикану, у Милану, Минхену, Берну, Верони итд. Имамо и једну парафразу на латинском језику (од неког Петра), такођер у више рукописа, и један грчки превод, лош, јер преводилац није знао добро ни грчки ни латински (12 век).
Интересантно је да наслов ове приче не одговара садржини. Пре свега ми немамо овде причу само о једном мучеништву него о два, боље, ово није једна прича него су две. А друго, у првој, главној, причи није говор о четири него о пет мученика. Како ово последње да се објасни? Јамачно на тај начин што ових пет мученика не чине од почетка једну групу, него само четири од њих, а пети им прилази тек доцније. Што се тиче питања зашто под истим насловом има две приче, свакако на њ треба одговорити тако да је друга прича дошла накнадно и да она није друго него прва укратко наново испричана, истина веома скраћено, у неколико речи. Да је ова друга прича у ствари исто што и прва, то се види, поред осталог, и из тога што се у њој понављају многи изрази из прве дословце, од речи до речи. Може бити и да се у овој другој причи мученици зову cornicularii (cornicularius је известан чин у војсци) зато што се у првој мученици зову coronati: речи су сличне и можда је реч coronati дала повода да се говори о cornicularii.
У нешто слободнијем преводу Passio гласи овако:
Диоклецијан дође у Панонију да лично присуствује вађењу камена из каменолома. Једном приликом он сакупи све раднике у руднику и запази међу њима Клаудија, Касторија, Симпронијана и Никострата, који су у свом занату били изванредно вешти. Они су тајно били хришћани и камен су увек резали у име господа Исуса Христа. Једног дана нареди Диоклецијан да му радници начине кип бога сунца на колима, и да све, и бога и кола и четири коња, израде од једног комада камена. Каменоресци и њихови надзорници стадоше мислити и говорити како би тај посао урадили. А кад нађоше велики комад тасоског камена, не могоше начинити што је цар желео, и више дана трајала је распра због тога између надзорника и радника.
Једног дана састану се сви радници, њих 622 на броју, с пет надзорника код руде камена и стану испитивати жице камена. Између надзорника и радника била је велика препирка. Онда Симпронијан, уздајући се у своју веру, рече осталим радницима: „Молим вас, поклоните ми поверење и ја ћу наћи потребан камен с мојим сурадницима Клаудијем, Симплицијем, Никостратом и Касторијем“. И он нађе камен и почне да га реже у име господа Исуса Христа. Посао му је добро ишао за руком и он начини, како је цар заповедио, кип сунчев висок двадесет и пет стопа.
То буде јављено цару Диоклецијану и он се обрадује. Одмах нареди да се у Панонији сагради храм на месту које се зове „дебели брег“. И ту намести кип и позлати га. И уживаше у жртвама и мирисима и даде велике поклоне радницима. Обрадован њиховом вештином заповеди им да му израде од порфира стубове и капителе. Призове к себи Клаудија, Симпронијана, Никострата, Касторија и Симплиција, прими их радосно и рекне им: „Желим да ми израдите од порфира стубове и капителе за њих“.
Пошто су чули његову заповест, они оду с многим радницима и надзорницима. А кад дођу на брдо с порфиром, које се зове „огњено“, почну да секу камен у дужину од четрдесет стопа. Клаудије је све радио у име господа Исуса Христа. И посао му је ишао за руком. А Симплицију, који је био незнабожац, ништа што је радио није испадало како треба. Зато једног дана рече Никострат Симплицију: „Брате, зашто се теби ломи алат?“ Одговори му Симплиције: „Молим те, учини да се не ломи“. На то ће му Клаудије: „Дај ми твој алат“. И кад му га Симплиције да, рече Клаудије: „У име господа Исуса Христа, нека ово гвожђе буде јако и здраво при раду“. И од тог часа стаде Симплиције да ради својим алатом с успехом као Симпронијан. Онда Симплиције почне да испитује Симпронијана шта је то урадио те се његов алат сад никако не квари. На то му одговорише Симпронијан и Клаудије: „Дакле, ти се томе чудиш, брате? То је учинио онај који је све створио“. Симплиције одговори Симпронијану: „Зар није Јупитер творац свега?“ Клаудије му одговори: „Брате, покај се што си хулио Бога, не знајући шта говориш. Све је створио Бог у кога ми верујемо, и Исус Христос, син његов, наш господ, и свети дух. Зар не видиш да је онај кога ти сматраш за бога дело наших руку? Зар не знаш да и сунце које смо направили од камена у стари није ништа?“
Тог истог дана кад су се они тако разговарали нареди Диоклецијан да начине од порфира шкољке за чесму украшене статуама. Симпронијан, Клаудије, Касторије и Никострат почну у име Христово да граде шкољке с киповима и басене за воду с великом вештином.
А Симплицију све се ломило на штогод би метнуо руку. Онда ће он рећи Симпронијану: „Преклињем те богом сунца да ми кажеш који је то бог који је све створио и у чије име ви радите свој посао с успехом“. Клаудије овако одговори Симплицију: „Да ли се теби допада што ми радимо?“ Симплиције одговори и рече: „Видим да исповедате тајно неку науку. Објасните ми ту веру у вашег бога, да би и мене придобили за пријатеља“. А Клаудије му рече: „Је ли твоје пријатељство искрено?“ Одговори му Симплиције: „Искрено је, ви ме познајете већ петнаест година, од како с вама радим“. На то му рекне Симпронијан: „Ако си у стању да верујеш, рећи ћемо ти, и ти ћеш постићи исту вештину у уметности и задобићеш вечни живот“. Одговори Симплиције: „Од срца сам желео да познам вашег бога и преклињем вас“. Клаудије одговори: „Ево шта ћемо ти рећи искрено: Веруј у господа Исуса Христа, сина божјег, и прими крштење па ћеш све постићи“. Одговори Симплиције: „Дакле немојте оклевати, желим да постанем што пре исто што и ви како у уметности тако и у вери“. И стадоше тражити свештеника. И нађоше владику који је био доведен из Антиохије и бачен у затвор због хришћанске вере, по имену Ћирила. За три године био је он више пута шибан. К њему дођу ноћу Симпронијан, Клаудије, Никострат и Касторије заједно са Симплицијем и нађу владику у ланцима с многим другим вернима. И уђоше к светом Ћирилу, бацише се пред његове ноге и замолише га да крсти Симплиција. А кад Свети Ћирило то чује, испуни га радост и рече Симплицију: „Сине, види да ли верујеш свим срцем па ће ти се све дати“.
А Клаудије, Симпронијан, Никострат и Касторије рекоше светом Ћирилу шта се десило с алатом. Свети Ћирило захвали свемогућем богу и рече Симплицију: „Сине, видео си шта вреди наш бог у твом раду; само веруј искрено.“ Одговори Симплиције са сузама: „А како заповедаш да испољим своје веровање?“ Рече му свети Ћирило: „Да верујеш у Христа, творца свих ствари, и да презиреш све кипове који су начињени руком.“ Одговори Симплиције: „Верујем да је Исус Христос прави и истинити бог“. На то га Ћирило крсти по пропису у име оца и сина и светог духа у затвору, и отпусти их, и они се врате на свој посао.
И стадоше да режу шкољке од порфира с киповима и лишћем од аканта. И док су радили свој посао, радили су у име Исуса Христа и крстили се. Један од надзорника опази како они ништа не раде а да се не прекрсте и како се сваки час крсте разгневи се бесно и пун срџбе рече: „Ово су вражји пословци, јер се на крст људи разапињу, а ви успевате у свему захваљујући њему“. Клаудије му одговори: „Зар ти не знаш, надзорниче, да овај знак, који је некад значио смрт, сад води у вечни живог онога који верује у њ?“ Одговори надзорник: „Не може смрт водити животу, него се у живот може доћи само уздржавањем“. На то ће Клаудије рећи: „Сам је господ Исус Христос рекао: „„Ко нађе душу своју губи је, а ко је изгубио наћи ће је“. Надзорник одговори: „Дакле и ви верујете у Христа?“ Клаудије одговори: „Да, ми све радимо у његово име, јер нас је тако научио учитељ људи, свети апостол Павле, говорећи: „Штогод радите, радите у име господа“. На то надзорник одговори: „У име кога господа?“ Симпронијан рече: „У име нашег господа Исуса Христа“. Њему ће онда надзорник: „Ако је он бог и господ, зашто је подлегао смрти?“ Симпронијан му одговори; „Добро кажеш да је подлегао смрти. Али кад знаш да је умро, зар ти није познато да је васкрсао?“
Тако су се они носили, а многи од каменорезаца повероваше речима и учењу блаженог Симпронијана. И говораху један другом: „Боље је за нас да нам у нашој уметности указује помоћ онај који је умро па је онда васкрснуо.“
У то време по наредби Диоклецијановој буду готове шкољке од порфира с воћем и акантусовим лишћем, које израдише Клаудије, Симпронијан, Никострат и Касторије. Кад их донеше пред цара Диоклецијана, оне се њему све допадоше, и он богато обдари Симпронијана, Клаудија, Касторија и Никострата. Онда Диоклецијан рече: „Хоћу да ми направите стубове с лиснатим капителима од порфира, под надзором Клаудија, Симпронијана, Никострата и Касторија“.
Кад то чују надзорници, не би им право: наредба Диоклецијанова много их је вређала. Међутим Клаудије и другови дођу у каменолом и означе стену која ће се исећи. Онда се помоле и прекрсте и стану тесати стубове. Тако су радили из дана у дан три месеца.
Пошто буде отесан један стуб с великом вештином, рећи ће надзорници Клаудију, Симпронијану, Никострату, Касторију и Симплицију: „Ви који сте добили награде, хајде истешите и други стуб. Зашто тражите од нас упутства?“ Ова им петорица одговорише једногласно: „У име нашег господа Исуса Христа, у кога верујемо, начинићемо и овај стуб као и први“. И бацише се на посао, и с великом љубављу начинише и други стуб за двадесет и шест дана. Онда надзорници љути рекоше: „Ове молитве нису чиста посла“. А каменоресци су радили врло марљиво и посао им је испадао добро за руком. Они нису радили ништа под упутством надзорника него све у име Христово. Кад то виде надзорници, проговоре овако цару Диоклецијану: „Узвишени царе и господару света, ти си дао доказа велике твоје душе и благонаклоности кад си наредио да се изреже драгоцени камен у брду ради украса државе и да се од њега начине толики лепи стубови“. Цар Диоклецијан одговори: „Доиста, уживам у вештини ових људи“. И нареди да му се сва петорица доведу па им рекне: „Тако ми богова, наградићу вас богато поклонима. Само ми начините кипове од порфира“. Па нареди да му начине Викторије и Аморе и поново шкољке, а нарочито Ескулапа.
И они му начинише шкољке, Викторије и Аморе, али му не начинише кип Ескулапов. И кроз неколико дана донесоше му што су израдили. Цар Диоклецијан се обрадује као и пре и задовољан њиховом уметношћу рече Клаудију, Симпронијану, Никострату, Касторију и Симплицију: „Радујем се што сте тако вешти, али зашто нисте израдили и Ескулапа, бога сваког здравља? Идите с миром и израдите ми тај кип, израдите и лавове који бљују воду и орлове и јелене и многе друге животиње“. Они се одмах бацише на посао и начинише све осим Ескулапа. После четири месеца надзорници позваше цара Диоклецијана да види шта су каменоресци урадили, и он нареди да се све донесе на једно поље. И донеше све, само није било Ескулаповог кипа, како је Диоклецијан наредио.
И док је цар с великим љубопитством гледао где је тај кип, рекоше му надзорници: „Честити царе, који све људе волиш и који волиш мир, нека зна твоја милост да су ови каменоресци које волиш хришћани и да све што им је наређено раде у Христово име“. Цар Диоклецијан им одговори: „Ако им сви радови испадају дивно у име Христово, то није ништа рђаво, него је врло добро“. На то му надзорници рекоше: „Ти не знаш, светли царе, да они не поштују твоје наредбе, јер су рђави људи, и зато нису хтели да ти израде Ескулапов кип.“ Диоклецијан одговори: „Нека доведу те људе к мени“.
И кад позваше Клаудија, Симпронијана, Касторија, Никострата и Симплиција, рече им Диоклецијан: „Ви знате како вас ја волим. Зашто нисте послушали моје заповести и зашто нисте израдили кип бога Ескулапа од порфира?“ На то му одговори Клаудије: „Честити царе, ми смо се увек покоравали вашој милости и служили смо вашој светлости. Али никад нећемо начинити кип једног бедног човека, јер је писано: „Какви су они онаки су и они који их граде, и сви који се уздају у њих“. Онда надзорници стадоше дражити Диоклецијана говорећи му: „Светли господару, видиш ли како охоло одговарају на твоју племенитост?“ Цар Диоклецијан одговори: „Добре и веште раднике не треба проклети, него поштовати“. А надзорници ће на то рећи: „Нека слушају твоје наредбе или ћемо ми наћи људе који ће радити како наређује ваша милост“. Цар Диоклецијан рече: „Можете ли наћи такве уметнике?“ Надзорници одговорише: „Ми ћемо набавити раднике који верују у наше богове“. Цар Диоклецијан рече: „Ако нађете каменоресце који ће начинити бога Ескулапа, нека ове постигне казна, а нови ће мајстори уживати нашу милост*.
Тада почну надзорници да се препиру с Клаудијем, Симпронијаном, Никостратом, Касторијем и Симплицијем. „Зашто се не покоравате наредбама честитог цара Диоклецијана и зашто не вршите његову вољу?“ Клаудије одговори: „Ми не хулимо на нашег бога“. На то ће надзорници: „Јасно је да сте ви хришћани“. Касторије одговори: „Доиста, хришћани смо“. Онда надзорници изаберу друге каменоресце и ови израде кип Ескулапов од проконеског камена. И донесу га надзорницима после тридесет и један дан. Надзорници јаве цару Диоклецијану да је Ескулап готов. И Диоклецијан нареди да се кип донесе преда њ.
И кад спази кип, задивљен рећи ће: „Јесу ли то израдили они исти мајстори с којима сам био пре задовољан?“ Надзорници му одговорише: „Светли царе, мајстори на које мисли ваше величанство, Клаудије, Симпронијан, Никострат, Касторије и Симплиције, хришћани су и неверници, и хоће цео свет да потчине себи својим чинима“. Цар Диоклецијан рече на то: „Ако не слушају што ја заповедам и ако је истина што ви говорите, нека искусе казну за безбожништво.“ Па нареди једном трибуну (официр под чијом су командом били осуђеници у каменоломима) по имену Лампадију да благо испита оптужене и њихове надзорнике, говорећи: „Испитајте и једне и друге, па код којих нађете да криво говоре, ти ће бити кажњени“. Онда трибун Лампадије нареди да се сагради пред храмом сунца трибина за судију и да се сазову свих пет каменорезаца, Симпронијан, Клаудије, Никострат, Касторије и Симплиције, а с њима надзорници. Кад су се искупили, рекне им Лампадије гласно: „Наши славни господари заповедили су да испитамо на којој је страни истина, на страни надзорника или на страни радника Клаудија, Симпронијана, Касторија, Никострата и Симплиција“ На то сви каменоресци, које су надзорници на то наговорили, повичу: „Тако ти спаса пресветлог цара, побиј те безбожнике, побиј те чаробнике.“
А кад трибун Лампадије види како вичу, подговорени, на каменоресце, рекне: „Још спор није решен, и како бих могао изрећи пресуду?“ Надзорници одговоре: „Ако нису чаробници, нека се поклоне царевом богу.“ Одмах трибун Лампадије нареди Симпронијану, Клаудију, Касторију, Никострату и Симплицију: „Поклоните се богу сунца, да тако побијете оптужбу надзорника.“ А они одговорише: „Ми нисмо никад обожавали оно што је дело наших руку, него обожавамо господа неба и земље, који је вечити господар и вечни бог, господа Исуса Христа.“ На то ће надзорници: „Ето си сазнао истину, па јави то цару.“ Онда Лампадије нареди да се они баце у тамницу. А после девет дана достави ствар цару Диоклецијану. У исто време и надзорници их оптужише цару говорећи: „Ако они буду ослобођени, нестаће поштовања према боговима.“ Љут, цар Диоклецијан рече: „Тако ми сунца, ако не принесу жртву богу сунца према старом обичају, ја ћу их тешким мукама уморити“.
Наскоро трибун Лампадије нареди да идућег дана дођу на исто место пред храм сунца. И рече трибун Лампадије: „Нека уђу обе странке, и надзорници и каменоресци.“ И кад уђоше, рече трибун Лампадије: „Нека изиђу тужиоци и нека кажу за што оптужују отпужене.“ Уђу надзорници и неки Хризолит рече трибуну Лампадију: „Шта тражиш да сазнаш више од онога што знаш?“ Трибун Лампадије рече Клаудију, Никострату, Симпронијану, Касторију и Симплицију: „Знате ли ви шта су вам наредили славни цареви?“ Одговорише сва петорица: „Не знамо.“ А он им рече: „Да принесете жртву богу сунца и да укажете почасти старинским божанствима“. Клаудије одговори: „Ми указујемо почаст свемогућем богу и његовом сину Исусу Христу, у чије смо се име увек надали и верујемо да смо после мрака дошли на светлост.“ Лампадије рече на то: „А која је светлост сјајнија од светлости бога сунца?“ Одговори Клаудије: „Христос који је рођен од духа светог и девице Марије, који даје светлост сунцу и месецу и осветљава сваког човека који долази на овај свет, који је права светлост, и поред кога нема никаквог мрака.“ Трибун Лампадије рече: „Молим вас и саветујем вас, немојте да изгубите толику љубав и наклоност цара Диоклецијана. Познали сте добро како је наш славни цар наклоњен свима људима, које све воли као браћу и синове, а особито оне који поштују богове“. На то одговори Симпронијан с друговима: „Честити цар треба толико да се брине о људима да не вређа бога неба, који је творац свега. Јер ми се бринемо да не пропаднемо на оном свету, где огањ непрестано гори.“ На то трибун Лампадије, према Диоклецијановој заповести, опет достави цару шта је било. А Диоклецијан нареди трибуну Лампадију: „Ако одмах не пристану и не жртвују богу сунца, метни их на муке, а ако пристану, доведи их пред нашу милост.“
После пет дана трибун опет седне на истом месту пред храмом, нареди гласнику да их уведе унутра и покаже им справе за мучење. И стаде им овако говорити: „Послушајте ме, избегните мучење и будите пријатељи честитих царева, и принесите жртву богу сунца. Јер с вама се више не може говорити благо.“ На то одговори Клаудије заједно с друговима с пуно поуздања: „Ми се не бојимо мучења нити нас ласкање може да сломије, него се бојимо вечних мука. Јер нека зна цар Диоклецијан да смо ми хришћани и да никад нећемо одустати од своје вере.“ Наљути се трибун Лампадије и нареди да их скину и да их шибају, док је гласник викао: „Немојте презирати цареве наредбе.“ У том тренутку ђаво дочепа Лампадија, који је седео на својој судијској столици, рашчупа га и он издахне. Кад то чује његова жена и његова породица, потрчаше надзорницима кукајући из глас те тако и Диоклецијан сазна шта се десило. А Диоклецијан чује, наљути се много и пун страшног гнева рече: „Нека се чине сандуци од олова и нека се живи затворе у те сандуке и баце у реку.“ Онда неки Никитије, послужитељ судски, који је помагао Лампадију, изврши наредбу цара Диоклецијана, па начини оловне сандуке, затвори све њих у те сандуке и онда их баци у реку. Свети Ћирило, владика, кад то чује у тамници, веома се растужи, и пресели се к богу. Мучени су 8 новембра.
Тих истих дана оде Диоклецијан одатле у Сирмијум. А после једанаест месеци уђе у Рим. И одмах нареди да се у Трајановим термама сагради Ескулапов храм и да се начини кип Ескулапов од проконеског камена. Кад то буде учињено, он нареди да се у истом храму на бронзаним таблама испише какве је све болести Ескулап излечио. Осим тога заповеди да сви војници дођу к Ескулаповом кипу и да принесу жртву и запале тамјан, особито војници из градских трупа. Сви су војници морали то урадити, па наредише исто и петорици корникуларија. Али они одбише да жртвују, и то буде саопштено цару Диоклецијану. Цар нареди да их побију шибајући их пред кипом камџијама с оловним пуцетима. После дугог шибања они испустише душу. Цар заповеди да им тела баце на улицу, где ће их пси растргнути. На улици су они лежали пет дана. А онда их блажени Севастијан ноћу покупи с владиком Милтијадом и сахрани их на путу лабиканском, три миље далеко од вароши, с другим свецима. То се десило истог дана, али после две године, т. ј. 8 новембра, и тако није било могуће сазнати њихова имена. Зато блажени Милтијад, владика, нареди да се њихова годишњица слави под именом светаца Клаудија, Никострата, Симпронијана и Касторија.
Ово је написао Порфирије, чиновник катастра.
Тако гласи прича о наших пет фрушкогорских мученика и прича о четири Корникуларија. Рекли смо да је ова друга прича само препричавање прве. Она према томе нема никаквог значаја; за нас у толико мање што не стоји у вези с историјом наше земље. Зато о њој неће у нашем чланку ни бити више речи.
Кад говоримо о фрушкогорским мученицима, прво питање које имамо да расправимо то је да ли су они измишљени или су доиста постојали. Другим речима, имамо ли ми пред собом историјски догађај или легенду. То је, наравно, једна важна, основна ствар.
Имају неки историјски подаци у нашој причи који на први мах изгледа да говоре против њене веродостојности. Диоклецијан није прогонио хришћане пре 303 год. Сад, он те године и после ње није као цар никад био у Панонији. Како је могао осудити на смрт фрушкогорске мученике, а пре тога им лично наређивати да му раде стубове и кипове, ако није био у околини Сирмијума? Хронолошки се с оним што знамо о бављењу Диоклецијана у Панонији не слаже ни оно што се у причи каже о владици Ћирилу. Јер за Ђирила ту читамо да је он кад су наши мученици погубљени био већ три године у Фрушкој Гори у тамници. Али и он је могао бити прогнат из Антиохије, где је био раније, и бачен у окове тек за време Диоклецијановог гоњења хришћана. Значи, догађај с фрушкогорским мученицима падао би по овим подацима тек у годину 306. Међутим по причи он се дешава у време кад је Диоклецијан као цар долазио у Панонију, а то је пре гоњења хришћана 303 год.
Научници налазе да се ове тешкоће могу уклонити на један начин. После своје абдикације год. 305, као што је сваком добро познато, Диоклецијан се повукао у своје дворе у данашњем Сплиту и ту је живео до смрти. Од своје абдикације он је могао долазити у Сирмијум и у Фрушку Гору. Пошто његова палата год. 305 још није била довршена, сасвим је лако могуће, помишља се, да је он долазио у фрушкогорске каменоломе због камена који му је био потребан за зидање и за уметничке украсе на палати. Могао је, дакле, доћи например год. 306, кад би у Фрушкој Гори, по нашој причи, лежао у тамници владика Ћирило. На приговор који би се могао учинити да Диоклецијан у у то доба није више био цар и није имао власт да кажњава смрћу, одговара се да, истина, он формално то право можда није имао, али да га је по свој прилици имао фактички. Диоклецијан је и после абдикације уживао у царству највећи углед и био питан за савет у крупним државним стварима. •
Очевидно је да се на овај начин могу отклонити тешкоће на које се у нашој причи наилази. Али то још не значи да је предложена хронологија тачна. Имамо само једну могућност, једну оштроумну хипотезу. Сумња, дакле, остаје да је наша прича легенда или бар да је писац њен необавештен у елементарним стварима и да му се, према томе, не може поклонити потпуно поверење.
Једно друго питање намеће се, и за нас је од особитог значаја. Данас влада неподељено мишљење да су се догађаји о којима говори наша прича одиграли у Фрушкој Гори. Каже се да готово све што прича говори о местима где се она дешава у потпуности и зачудо верно одговара оном што доиста налазимо у околини манастира Беочина. У причи се помињу камени рудници, у којима наши каменоресци раде. Ту има тасоски и проконесоски камен, а налази се и порфир. Каменоресци су на месту где раде подигли храм богу сунца. Прича помиње и два брда, једно под именом mons pinguis (дебело брдо), а друго под именом mons igneus (огњено брдо).
Под тасоским и проконесоским каменом разуме се једна врста доброг кречњака од кога се могу правити уметнички кипови, какве наши каменоресци праве за Диоклецијана. У Фрушкој Гори има такав камен. Порфира, истина, нема, али један камен који се ту налази, веле, личи на порфир. На северној страни брда Киповна види се велика увала која би, мисли се, могла бити неки антички каменолом. А ово брдо, кажу, могло би имати име од речи „кип“, и могло га је добити од неких римских кипова који су ту лежали.
Даље, каже се, на коси истог брда (на месту које се зове „Гробље“) има место по имену „Капела“, где се налазе остаци неке велике цркве. Питају се: зар то не би могла бити црква наших мученика? Пола часа од Киповна има место „Градац“ („Пустинкова Глава“) и ту старих зидина великих размера. Једни помишљају да су то рушевине Диоклецијановог храма сунца. Други, међутим, траже тај храм код Баноштора, где је по једном документу из 14 века била једна порушена црква. И Тома Ђакон у 13 веку каже да је храм бога сунца који је Диоклецијан сазидао од порфира(?) постојао још у његово доба и изазивао дивљење код путника који су ту пролазили. Тома Ђакон каже да се тај храм налазио „у Панонији на граници Рутеније“. То је сасвим неодређено, али неки данашњи писци хоће да он мисли на Фрушку Гору.
И на послетку брда mons igneus и mons pinguis. На врху Киповна камен је црвенкаст и на сунцу се чудновато сија. Из тога се изводи да би то могао бити „огњени брег“. Истина, додаје се да би „огњени брег“ могао бити и „Црвени Чот“, недалеко одатле. Зар нас име, кажу, не наводи на то? Можда је, додаје се, и ту камен црвен, али се сада камен не види од шуме! Што се тиче mons pinguis, пре свега pinguis могло би значити, поред „дебео“, и „плодан“. А зар онда, мисли се, не би човек смео да идентификује то брдо с Alma (pinguis = almus) како неки римски писци називају Фрушку Гору? Прича о фрушкогорским мученицима каже да се на mons pinguis дизао Диоклецијанов храм бога сунца, а земља је на брежуљку „Градац“ тако масна!
Колико ови докази вреде, видеће читалац и сам. Свакако они нису много убедљиви. Истина, не може се порећи да они имају неке доказне снаге. Али кад се тврди да из наведенога излази као несумњиво да су се догађаји наше приче одиграли у околини Беочина, тачније да су поприште тих догађаја брда код Баноштора, онда то значи ићи сувише далеко.
У прилог овом скептичком мишљењу иде и то што се у Диоклецијановој палати у Сплиту нигде не налази ни трага од фрушкогорског камена. Стубови у њој зацело нису од тог материјала; ми знамо одакле је камен од кога су они направљени. У осталом, прича о пет мученика и не каже да су стубове мученици и њихови другови градили за Диоклецијанову палату. Статуа у Диоклецијановој палати уопште није нађено, и ако их је било, те о њима не може бити овде ни разговора. Ипак се помишља да оне нису биле од фрушкогорског камена. Али се допушта да су неки ситнији вајарски предмети који су служили као украси палате могли бити од фрушкогорског камена. Позивају се за ту могућност на то што су постојале везе између Сирмијума (данашња сремска Митровица) и Салоне. Мисли се да је и фрушкогорски камен доношен у Диоклецијанову резиденцију. За то би послужио као доказ један римски натпис који нам каже да је неки војник који је вршио надзор над каменоресцима у Сирмијуму премештен с истом службом у Брач, где је доиста вађен камен за Диоклецијанову палату. Додају, као врло важно, да и наша прича и овај натпис помињу један исти израз capitella columnarum.
Сва ова аргументација веома је натегнута. На пример, зашто би из тога што постоје везе између Сирмијума и Салоне излазило да је и камен од Фрушке Горе ношен у Салону? Или да је он ношен зато што је понеки надзорник фрушкогорских каменорезаца премештен из Срема у Приморје? Могуће је то, али само могуће.
Међутим, главно је ово. Баш и да претпоставимо да је писац приче о пет фрушкогорских мученика познавао добро Срем и Фрушку Гору. Зар би се из тога могло закључити да су догађаји о којима он прича истинити? Јер има научника који из тога што писац познаје те наше крајеве (како они мисле) изводе да су се ови догађаји доиста одиграли. Није потребно нарочито доказивати да између тога двога не мора бити везе. Могао је писац наше приче ставити у један реалан географски оквир једну измишљену причу. То се у области фикције врло често дешава.
За истинитост наше приче наводе се још неки докази. Ова прича била би „комад истинског живота“. Неки зато иду тако далеко да за нашег писца мисле да је и сам био радник у фрушкогорским каменоломима, заједно с пет мученика. Други деле то мишљење само донекле: писац је живео у панонским каменим рудницима, али није вероватно да је познавао лично мученике. Сва ова мишљења чисто су субјективне природе и зависи од личног расположења хоће ли се усвојити или одбацити.
Више доказне силе несумњиво имају неке друге чињенице. Владика Ћирило је био мало познат и зато је доиста нешто необично да га писац уведе у своју причу. Ако Ћирило није у ствари био за казну премештен из Антиохије у Фрушку Гору и ако тамо није био бачен у тамницу, коме би пало на памет да једну личност која није опште позната увлачи у своју причу? Тако се питају. Другим речима, хоће да се каже да је тамновање Ћирилово историјска чињенина. У ствари, све се може измислити. Наш писац могао је лако сазнати за светог Ћирила, владику у Антиохији, а онда је остало могао измислити.
Још се каже да се наша прича у извесном погледу разликује од обичних легенада. У њој нема она гомила чудеса и страшних мука којима се одликују производи те врсте из доцнијег доба. Исто тако, Диоклецијан у нашој причи различан је од Диоклецијана у легенди. У легенди је он страшан и крвожедан, док је у нашој причи човечан и благ. Он се понаша према каменоресцима пријатељски, очаран је њиховим радовима, покушава, на доставу да су хришћани, да их спасе, а тек кад они одлучно одбију да признаду незнабожачке богове, он нареди да се казне.
На ове разлоге могло би се такођер нешто приметити. У нашој причи доиста има мање легендарнога него у многнм легендама. Њу и не треба упоређивати с легендама доцинјег времена, јер, као што ћемо видети доцније, она је јамачно постала врло рано. Али зато ипак у њој може бити тако рећи све измишљено. Свакојако, онај Диоклецијан кога видимо у њој није историјски. Његова претерана снисходљивост и благост потпуно је неприродна.
Као што се види, има разлога за мишљење да је прича о фрушкогорским мученицима веродостојна, али је немогуће то и доказати. Међутим треба рећи да је то мишљење данас опште. У нашу причу нико не сумња. Научници се не задовољавају само с тим да су пет каменорезаца под Диоклецијаном умрли мученичком смрћу за Христову веру, него верују и у детаље приче.
Слава пет фрушкогорских мученика разнела се на далеко не само по Илирику него и изван наших данашњнх крајева. Они су чувени у хришћанском свету већ наскоро после Диоклецијанових времена. С временом глас о њима и њихов култ све се више шири. У средњем веку каменоресци су их на много места сматрали као своје заштитнике. Успомена на фрушкогорске мученике чува се и у наше време широм целог хришћанског света.
Рекли смо напред да су у Улпијани (дан. Липљан) умрли мученичком смрћу Флор и Лаур. Легенда коју имамо о њима вероватно је постала под утицајем приче о фрушкогорским мученицима. То казују сличности које постоје између њих. Прича, наиме, о Флору и Лауру гласи, у неколико речи, овако. Два близанца, под овим именима, били су каменоресци. По наредби цара Лицинија они граде један незнабожачки храм. Пошто су били хришћани, њима је падало тешко да својим рукама подижу светилиште паганским боговима. Лициније им је благонаклоњен и зато их, кад их први пут оптуже, ослободи. Али кад је храм био готов, они раздраже масу и светина заједно с њима продре у храм и уништи у њему идоле. Затим они посвете храм Исусу Христу. Лициније баци Флора и Лаура у бунар, а остале спали живе. Ова прича је вероватно једна легенда у којој је све измишљено осим може бити то да су у Улпијани доиста два хришћанина платила мученичком смрћу своје хришћанско уверење.
Култ фрушкогорских мученика налазимо у Риму већ око средине четвртог века, тј. на само пола века после њихове смрти. Каже се да је Рим сазнао за њих и њихову мученичку смрт за хришћанску веру можда од фрушкогорских каменорезаца који су долазили у Рим пратећи тамо транспорте фрушкогорског камена. Ова је хипотеза можда сувише слободна. Требало би имати доказа да је фрушкогорски камен ношен у Рим и тамо употребљаван као материјал за грађевине. С друге стране, помишља се да је култ наших мученика продро у Рим захваљујући члановима династије Константина Великог, који су могли лако и сами гајити богопоштовање за фрушкогорске мученике, пошто су били из Илирије и често се бавили у Сирмијуму. Наравно да је и то могуће. Али ми нисмо принуђени да мислимо ни на једно ни на друго. Између Рима и Паноније постојао је жив и сталан саобраћај. Хришћани из Рима могли су долазити у Сирмијум и сирмијумски крај и обрнуто разне присталице нове вере из данашњег Срема осим каменорезаца одлазили су јамачно У Рим. Ти су људи такођер лако могли пренети култ наших мученика.
Већ у 6 веку постоји у Риму и храм ових мученика. Он се налазио на брду Целију.
Али тела њихова пренесена су у Рим тек нешто доцније. Без сумње то се десило због варварских упада у данашњи Срем. Варвари су загрозили хришћанским светињама и побожни људи су их склонили на сигурније место. Из истог разлога пренесена су и тела других илирских мученика, Полијона из Птуја и Светог Квирина из Сиска. Познато нам је да је Сирмијум пропао дефинитивно око 600 год, по Христу. Јамачно су онда пренесени и фрушкогорски мученици у Рим. Већ у почетку 7 века путописи за хаџије помињу њихов гроб у Риму. Он се налази на путу лабиканском близу гробнице Свете Јелене. За неке би и то био доказ да је култ фрушкогорских мученика продро у Рим захваљујући утицају Константинове куће. Приметићемо узгред да има мишљење по ком је овај пренос извршен много раније, већ у 4 веку, док опет неки мисле да тела наших мученика уопште нису пренесена у Рим. Исто тако вреди споменути и то да се и неке друге цркве поносе што се у њима чувају мошти наших мученика (тако у Тулузи итд.).
Рекли смо да су фрушкогорски мученици и у средњем веку у хришћанском свету уживали велику славу. Тако налазимо њихов култ на једном месту у Енглеској у почетку 7 века. Прича се како је у то време цркви посвећеној нашим мученицима загрозио пожар. Узалуд су се људи трудили да га угасе. У том донесу на рукама владику, који је био болестан. Он успе да окрене ветар на другу страну и тако се црква спасе. Особито су пак велики углед фрушкогорски мученици уживали у средњем веку, као што је и сасвим природно, код каменорезаца. У Италији удружења каменорезаца на много места сматрала су их за своје заштитнике. Тако је било у Риму, Флоренцији, Арецу и у другим варошима, као што показују њихове сачуване слике.
То вреди и за друге земље, осим Италије, као и за векове који су дошли после Средњег Века. Наши мученици и данас су поштовани на много места. У Енглеској и у наше време сматрају их слободни зидари за своје заштитнике. Али нигде није култ фрушкогорских мученика био и није сад тако раширен као у Белгији, где га налазимо у врло много вароши (Антверпен, Брисел, Бриж, Лувен, итд.).
Да се вратимо сад на нашу причу о пет фрушкогорских каменорезаца мученика, и да кажемо о њој, на завршетку, још неколико речи: о времену кад је она постала, о језику којим је написана и о вредности њеног писца.
Прича је врло стара. Она је постала можда још у 4 веку, а јамачно у 5 веку; млађа није од 6 века, а најмање је постала у средњем веку. За то говори, пре свега, латински језик којим је писана. Он нас упућује на 5 век. Истина, тај се језик разликује од језика 4 и 5 века којим су писана литерарна дела тог времена. Али нашу причу не треба сматрати за књижевно дело (и ако она има неке литерарне особине). Она је писана некоректним, простонародним, варварским, вулгарним, а не литерарним језиком.
Затим, у нашој причи има више техничких термина (каменорезачких и других) које, кажу, није могао знати човек у много доцније доба. Ти се изрази не налазе у доцнијој књижевности. Није могућно, веле, да је један обичан калуђер средњег века могао знати за те стручне термине.
Напослетку, као доказ да је наша прича састављена већ у 4 веку служи цитат из Матије који налазимо у њој. Тај цитат у том облику не налази се у латинском преводу библије после краја 4 века. На крају тог века Свети Јероним (који је рођен у нашој земљи) израдио је по папином налогу један превод светог писма који је после у искључивој употреби (vulgata). Раније су кружили многи преводи који се зову itala и у којима налазимо овај цитат у облику како га употребљава наш писац. То је несумњиво известан доказ да је прича о фрушкогорским мученицима постала још у 4 веку.
Писац не само не влада добро латинским језиком, него ни иначе није вешт као приповедач. У његовом саставу има више примера такве невештине. Диоклецијан, на пример, наређује каменоресцима да му начине стубове и капителе од порфира, али ми после не видимо да су они и израђени; писац је на њих сасвим заборавио. Одмах се затим прича како Симплицију ништа у раду није полазило за руком. То наравно не значи да му се ломи алат, а из онога што даље читамо ствар би требало тако разумети. Најинтересантније је да се мало доцније опет говори о том како му посао није ишао за руком, а не да му се ломио алат. Иоле пажљив читалац сам је приметио да у почетку приче писац говори час о пет, а час о четири каменоресца, без икаквог разлога. Једанпут питају надзорници мученике зашто траже од њих упутства за рад, а не види се да су радници од њих таква упутства тражили. Додаћемо да се трипут, место самог цара Диоклецијана, помињу цареви у множини. А јамачно ту иде и то што је Диоклецијан наредио да му се начини Ескулапов кип од порфира док је после тај кип начињен од проконеског камена. Истина, цар је наредио петорици мученика да му начине тај кип од порфира, а после су му други мајстори начинили кип од проконеског камена. Али прича сама каже да је цар тражио мајсторе који би се могли мерити с мученицима. Очевидно је да и ови други имају да му израде Ескулапа од порфира.
Али, по нашем мишљењу, највећи доказ невештине пишчеве био би у једном другом случају. Прича каже да су мученици одбили да начине Диоклецијану кип Ескулапов. Ескулап је незнабожачки бог и сасвим природно хришћани неће да граде кип једног паганског божанства. Али ти исти хришћани пристали су да начине кип бога сунца. Међутим, Хелијос је исто тако пагански бог као и Ескулап. Модерни научници нису запели за ову грубу противуречност. Они налазе да је сасвим у реду да наши каменоресци одбију да израде Ескулапов кип, јер је то идол, а налазе да су могли радити кип сунца, пошто би то био само украс, декорација. Али сама прича о фрушкогорским мученицима побија то мишљење. Јер се у њој изреком прича да наши мученици нису хтели да принесу жртву том истом богу сунца.
Н. Вулић
Литература
- Wattenbach-Karajan, Passio Sanctorum Quatuor Coronatorum. (Sitzungs-berichte der kais. Akademie der Wissenschaften. Wien. X. 1853). (Види Glasnik Biskupije Bosanske i Sriemske за год. 1884).
- Delehay, H., Acta Sanctorum Novembris. Dies octavus (SS. Quattuor Coronati Romae culti).
- Delehay, H., Le culte des Quatre couronnes a Rome. (Annalecta Bollan-diana XXXII (1913), 64—71.
- Zeiller, J., Les origines chretiennes dans les provinces danubiennes de 1’ Empire Romain. Paris 1918 (стр. 88 и даље).
- Duchesne, L., Le culte romain des quatre couronnes. (Mélanges d’archéologie et d’histoire. — Ecole Française de Rome, XXXI (1911), 231—246).
- Glasnik Biskupije Bosanske i Sriemske XV (n. XXIII), 1877.
- Petschenig, M., Zur Kritik und Würdigung der Passio Sanctorum quatuor coronatorum. Wien, 1881.
- Bulić, E., Provienne qualche cosa nel Palazzo di Diocleziano a Spalato ...dalle lapidicine di Sirmium? (Bulletino di archeologia e storia dalmata. XXXI — Г. 1908).
- Mason, A. J., The persecution of Diocletian. Cambridge. 1896, стр. 259—271.