Фантазија у ноћи
| Фантазија у ноћи Писац: Војислав Илић |
Двороги месец над нама се сија,
Језеро плаво пред нама се нија.
Висока трска узнела се горе,
И ситни вали међу њом жуборе.
Шумори трска и жуборе вали,
И тихо трепте колутови мали...
А ја јој причам: ,,Давно, врло давно,
Милијун лета од онда је равно
На месту овом пећина је била,
Од самог стакла, боравиште вила.
Оне су ноћу, уз чаробне лире,
Мамиле песмом млађане пастире.
И сваки онај који тамо сврати,
Никада више натраг се не врати.
Пећина дању у камен се ствара,
А у ноћ опет у стакло претвара.
Безбројно свећа, до у саму зору,
Засветле опет у стакленом двору
И опет бајни захоре се гласи,
Љубавни клици, песме и уздаси.
Да, и сад често у немој тишини,
Кад месец светли у плавој даљини
Царица вила са дна се извија,
На таласима санано се нија.
А ветрић пирка и жуборе вали,
И тихо трепте колутови мали.“
Злато ме слуша и дисање скрива,
Па склапа очи, кô да прошлост снива.
А шум се зачу. Препелица мила
Нагло се прèну и отресе крила.
Па изви главу и слушати стаде,
Ал' опет брзо у санак се даде.
А ветрић пирка и трска се нија,
И бледи месец над језером сија.
април 1887.
Извори
уреди- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 55-56, 2. књига Вук Караџић, Београд.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|