[Фала богу, фала јединоме!]
Фала богу, фала јединоме!
Има мајка деветина сина,
девет сина на девет градова,
и десету ћерку белу Јану.
Ај фала богу, фала јединоме! 5
Сви су браћа млого добри биле. —
кој к’д дође, на сестру доноси,
а од милос коња ву купиле.
К’д је дошја првњи д’н Велигден,
сви отишле у цркву на причес, — 10
они девет и десета сестра.
Сви се девет браћа причестиље,
а и сестра причес је узела;
па су дошле дома на Велигден.
Заједно су сви дома ручале, 15
а после су легнале да спијев.
Т’г је сестра у реку отишла
да дочека Горум Кесеџију.
Прозборила с Горум Кесеџију:
„К’д би дошја, Горум, да ме узнеш, 20
ја без тебе не можем да живим.
Више волим главу да изгубим,
а неголи без тебе да седим
у туј кућу, пуста останала
и од њума пометар немаја!“ 25
К’д је Горум чуја за теј клетве,
прозборија с’с голему муку:
„Чујеш ли ме Јано, бела Јано?
Смем ли, Јано, ја тој да учиним
к’д ти имаш деветина браћа? 30
Твоји браћа с очи ће ме изедев,
за Турчина нећев да те дадев.“
На Горума Јана је таксала:
„Ја ћем с’с њи све л’ко да средим,
ако нећев с добро да ме дадев. 35
Ти ће дођеш по пладне, по руч’к,
сви су они по руч’к на спање,
ја т’г ће ги брже сви повикам
да искочив голи, распасани
да напојив њини жедни коњи.“ 40
Брже Јана дома отиднала
и на браћа љуто подвикнала:
„Море слупци, не ли ве срамота,
ви спијете као магариња,
сви дружина ваши — коњи појив, 45
устанате коњи да напојте!"
Одма браћа сестру послушале,
устанале голи, распасани,
узедоше сваки своје коње,
изведоше на реку да пајив. 50
Туј ги Горум кришом сачекаја,
на сви девет главе ги исекја,
и узеја њине девет жене,
и повеја Јану, белу Јану.
К’д су пошле из обор да идев, 55
прозборила Јана, кучка Јана:
„Чујеш ли ме, Горум Кесеџијо,
ене тамо тој дете посмрче,
врни коња, с чизму да га згазиш.
Зерем чујеш, Горуме, што зборим, 60
к’д порасне тој дете посмрче,
ти од њега кедер ће добијеш,
кодегодер оно да те сретне,
кодегодер оно да те нађе.“
Не послуша Горум Кесеџија: 65
„С њега ће се л’ко обрачунам,
што да гадим чижме изл’скане!“
Удри коња Горум Кесеџија,
право иде за Горума града.
Млого време прошла је од т'га, 70
Горум с Јану мирно проживеја
и господски живот проводија.
Девет снаве, теј девет робиње,
муку мучив на реку студену,
перев црну вуну да избелив, 75
а од црну белу да направив.
Такој радив девет робињице,
такој радив од јутро до вечер.
Од д’н до д’н дете пораснало
и посмрче ајдук постанало. 80
Сваки има у што да се куне,
кој у сестру, кој у милог брата,
а он јадан клетву не даваја,
не имаја у што да се куне,
сал у гриву на коња дората; 85
тој од татка на њега остана.
К’д је дошја из лов по планину,
он питаја своју стару мајку:
„Ће те питам, право да ми кажеш:
да ли имам некога од рода — 90
јали брата или милу сестру?
Јер к’д идем у лов у планину,
сви дружина имав да се кунев,
кој у брата или милу сестру,
а ја, мајко, у светло оружје, 95
и у коња и, у бритку сабљу,
и у гриву од коња дората."
Т’г му мајка жално испричала:
„Што ме питаш, синко, ће ти кажем,
ти си, синко, татково посмрче, 100
имаја си девет мили браћа,
сви жењети од доброга рода,
сви ги девет мучки поубија
силан Турчин Горум Кесеџија,
и све њине љубе поробија, 105
па одвеја у Горума града,
оне тамо слуге да му биднев.
А и твоју сестру је одвеја,
она му је с’га верна љуба.“
К’д дочуја тија болни речи 110
кршан ајдук тој дете посмрче,
запитаја тужно, осветнички:
„Чујеш ли ме, моја мила мајко
што те питам, право да ми кажеш:
куде живи Горум Кесеџија? 115
„Тој је било пре дедет године.“
Ништо мајка друго не казала.
Итар ајдук тој дете посмрче,
брже рипна на татковог коња,
узјава га и на мајку рекна: 120
„Право идем, моја мила мајко,
право идем Горума да тражим,
кодегодер само да га нађем."
Жално мајка на сина зборила:
„Ако, синко, иди да га нађеш. 125
Али он ће тебе да погуби
на превару као твоји браћа."
„Ја ћу, мајко, л’ко да га нађем.
Он не може мене да превари
такој л’ко као моји браћа, 130
што је Горум мучки погубија
а и њине љубе поробија.“
Млого време од т’га је прошло,
млого села ајдук пролутаја
и градови пуно извидеја, 135
куде иде за Горума пита.
Па наишја на једнога града,
покрај њега бистра река течи,
девет жене црну вуну перев,
све од црну белу да направив. 140
Он питаја овеј девет жене:
„Помози бог, девет вредне жене,
што перете у туј бистру реку,
што перете и тужно гледате?"
Прозбориле девет робињице, 145
проговарав болно, жаловито:
„Црну вуну по цел д’н перемо,
да од црну белу направимо,
за проклетог Горум Кесеџију
и његову Јану, верну љубу.“ 150
Запитало тој дете посмрче:
„Куде идем за Горума питам,
али нигде, тужан, да га нађем,
знајете ли куде му је кућа?“
Прозбориле девет робињице: 155
„Ене му гу, пуста останала,
с’с шарену порту затворену.“
Тој казале, па се погледале.
Прозборила најстара робиња:
„Чујете ли, моје јетрвице, 160
јетрвице, јадне робињице!
Погледајте у коња дората,
слуша коње као да познава
што зборимо и како зборимо.
Чини ми се као да је дорча 165
и на њега тој дете посмрче,
само што је с’га пораснало.“
Све су оне редом заћутале,
све су оне тужно погледале, —
можда њега Горум ће погуби. 170
Коња тера тој дете посмрче,
затрчаја коња пелифана,
коњ с’с груди порту искрутија.
Отвори се тај шарена порта.
К’д улегја, сестра га видела, 175
чим видела, јадно повикала
на Горума што је прилегнаја:
„Море, стани, Горум Кесеџијо,
ене иде тој дете посмрче
да те пита за јуначко здравље. 180
Ти не теја с чижму да га згазиш,
кодегодер од њега ће патиш,
и од њега кедер ће добијеш.“
Проговара Горум Кесеџија:
„Пушти њега, моја верна љубо, 185
ја ћу њега л’ко да посредим.
Прави руч’к да га погубимо
још к’д пије прву чашу вино.“
Здравили се они домаћински,
зет с’с шуру и сестра с’с брата. 190
Дората му коња одседлале,
али шура сабљу не испушта,
ње испушта и на сестру збори:
„Ја сам дошја, сестро, да те видим,
да те видим да ли си још жива, 195
бар једнога за клетву да имам,“
К’д је Горум шуру угостија,
и на шуру вино понудија,
затражија сабљу да остави,
да остави сабљу докле руча. 200
Мудар шура, мудро проговара:
„Ја сам ајдук и још ајдукујем
и с’с сабљу и једем и пијем,
и с’с њума и кунем и крстим.“
Тој изрече и с’с сабљу ману, 205
и погуби Горум Кесеџију.
Десно ману, сестру посредија.
Одсјече ги њине мрске главе
и остави у зобнице коњске.
Т’г узеја девет добри коњи 210
и повеја девет робињице,
удовице девет мили браћа,
и одвеја на мајку на радос.
К’д видела, мајка закукала:
„Зашто, синко, да од бога нађеш, 215
ти погуби млади и зелени?“
Разљути се тој дете посмрче,
ману сабљу, одсече ву главу.
