У јутарња звона
Ти опет куцаш у прозор мој,
Па шта ми носиш, дане?
Прегршти сунца, харфе, и пој.
И с белим цветом гране?
Но ја радосни не чујем звук
Што топи покрове снега -
Скрхану харфу и гробни мук
С твога ми доносиш брега.
По стубовима доксата мог
Ти драче пењеш ми грубе -
Зар ове венце удели бог
Онима што га љубе?
Као и јуче, кô сваки пут,
Кад звоно јутарње бије,
Ти пружаш мени крчаг, а љут
У њему сичан врије.
Јутрос је тако зелен и кап
Свака ми душу згрчи,
Као да носи просјачки штап
И лебац једе све грчи.
Са твога даха сече ме лед
И падам, кô с лишћем жутим
На брегу свелих стабала ред
Под секирама крутим.
И нигде згрева... Сврх одра мог
Само кандило руди -
Не гаси! Нек се у блеску бог
Још смеје сврх рана људи.