[У хиљаду деветој стотини]
У хиљаду деветој стотини
Четрдесет и другој години,
Дванајестог месеца априла,
Жалосна се судба догодила.
Још је нека издајица била, 5
Још увијек таквијех бијаше,
Који за срам и образ не зншне,
Па и онда у те тешке дане,
Кад Бугара беше на све стране,
И са њима иђаху четници, 10
Баш највећи наши издајници,
Чета мала кад бејаше пошла,
На Ргајску планину је дошла.
Ту је чета останула била,
Не би ли се мало одморила, 15
Не знајући о чему се ради,
Да ће они изгинути млади.
Па отале не шћеше ни ићи,
Ал дознаше то Вулићевићи.
Њих три куће што су близу биле, 20
Бугаре су одмах известиле
Ђе одмара партизанска чета.
Јаој, Боже и судбино клета!
И те ноћи беше много тамно,
Па се они прикрадоше срамно, 25
И Бугари ископаше шанце,
А четници ухватише кланце.
Тако траја докле зора свину,
И док сунце са истока сину,
А кад зора беше осванула 30
Тада брдо магла попанула,
Тама беше попанула клета,
Ђе одмара партизанска чета.
Причекаше док се магла маче,
Сташе бацат и минобацаче. 35
Тад мораше из крша да скачу,
Гавранови почеше да гачу.
Пушке бију митраљези звече,
Рањеници почеше да јече,
Ко покуша да се неђе спаси, 40
Дочекаше издајници наши.
Ко им беше пануо у руке,
На грдне га ударише муке.
И рањене почеше да муче,
Грабљаху се ко ће да их свуче. 45
Та гробница не бејаше мала,
Сад ту лежи осамнајест глава.
А петину када заробише,
У Житноме потоку побише.
Многим мајке на гроб доћи неће, 50
Синовима да упале свеће,
Ал ће они освећени бити,
Па их мајке неће ни жалити.
