У славу Јовану Ђорђевићу

У славу Јовану Ђорђевићу Писац: Милорад Поповић Шапчанин

У славу Јовану Ђорђевићу

12. априла 1892.

Кажу књиге да је било време
Кад је земља друговала с небом, К
ад су по њој богови ходили,
Шетали се с кћерима земаљским,
Љубили се уз свирку зефирску,
С песницима и са јунацима
За боговским частили се столом:
Кад попили вино и нектаре
Са Олимпа бацили пехаре.

Али људе, као слабе људе,
Распињала сила и охолост,
Па обесно из своје низине
Навалише горе ка Олимпу;
Завојштише у своме безумљу
На божанску љубав и доброту.
А било је и лепих божића
За кћерима царским што се бише
И земаљског греха окусише.

Расрди се Јупитар громовник,
Из ока му засеваше муње;
А на уста загрмеше пуцњи;
Затресе се Олимп и Јелада;
Сви богови, мали и велики,
Престрављени оставише земљу,
Одлетеше у своје висине;
За њима се небо запечати,
Само људи осташе на земљи;
Потомци им, слабачки и мали,
Једва памте да су боговали.

Заплака се земља остављена,
Милост просећ’ у срдита Зевса:
Дај ми једног бога од заклетве
Да ми децу весели и храбри,
Да им живот пртити помаже,
Да казује небеске лепоте,
Омили им љубав и истину;
У срцима мученим, очајним
Свети огањ кад се гаси, смири,
Божанственим дахом да распири.

Громовници нису као људи;
Њихова је љубав безгранична,
Али срдња краткога је века. —
Небеса се благо отворише,
Светлост сијну у доње низине;
Замириса дахом од ружица;
Поветарац пирну са висина
(К’о плашт божји да је зашуштао)
А за њим се, по зрацима стрмим,
Окружена надземаљским блеском,
Спусти доле богиња Талија.

Та Талија, и мила и лепа,
Са чаробном палицом у руци,
Честитима мила другарица,
Неумитна охолом и пустом,
Строг судија греху и злочину,
Потпорница слабу и нејаку,
Очајником дуга од надања,
Огледало ругоби лукавства ...
Та Талија, као брижна мати,
Зађе прхлим светом путовати.

И народи сретоше божанску,
Слушаху је и слављаху свуда;
Дигоше јој светле жртвенике
И храмове велике и мале.
Из Мисира дође у Јеладу,
Из Јеладе упути се Риму,
А из Рима у све стране света.
А једнога дана блаженога
Та божица, о мој српски роде,
И теби је дошла у походе.

Српски народ богат врлинама,
У њега је честитих јунака,
Мученика и многотрпника,
Гостопримства, па и побратимства,
И песама слављених у свету;
Ал’ не траж’те ви у њега блага
Згомиланог од сребра и злата —
Кућаник је, али богат није...
Богињу је лепо дочекао,
Прихватио и подворио је,
Ал’ не може подићи јој храма
За њезину узвишену службу:
Сваки оглед у повоју дрема
Кад избраног поборника нема.

И божица пође по Србима
Тражит’ себи вредна апостола;
Не тражи га међу виђенима,
Не тражи га међу слављенима...
Српски језик нађе апостола
У незнану сеоцу Тршићу,
А слобода српска поборнике
У Тополи и селу Такову.
(Назарети места су избрана
Да одгаје вође родовима).
И Талија српска спустила се
У малени и незнани дворац
Ученога, скромнога Јована.

Добри Јован од младости ране
Учио се књизи и мудрости;
Отац Филип од малених пчела,
Он од оца учио се труду,
Непрекидно раду и подвигу
Што у миру невиђено, скромно,
Троши дневи и несане ноћи.
У Матици Српској вредна пчела,
Што јој дахну новога живота;
У школи је Песталоци други
Без таштине и без охолости;
Омладини питоми саветник,
А дечици отац и господин:
Знање му је зрно бисерово,
А реч злато што га опточава:
Не у граду, што је на врх гори,
Он се доле на подножју бори.

На књизи је наш Јован придремо,
Око њега тишина је мирна,
Мајка му се у снов’ма привиђа
Он је гледа па се осмејкује...
Ал’ гле чуда! та то није она;
Кроз њезине благе, миле црте
Блесак нове слике просијава,
К’о богиња најлепших облика
У јелинском миту што још живи...
Јован гледа, гледа па се диви.

„Не плаши се, мој Јоване драги;
У мом путу ка теби сам дошла;
Међ’ Срб’ма сам гошћа, придошлица,
И, ходећи од града до града,
Живим трудним путничким животом,
К’о пастирка која сваког дана
Своје стадо другој страни гони.
Међ’ Србима хоћу себи станка
И храмове што ће мени служит,
Апостол си мојега посланства!
Ја ти дајем и силе и жара,
Нико теби одолети неће!...
Што отвори затворена срца,
Што поджиже утуљене огње,
Што уклања с пута каменове...
Устај, пођи!... Заставу понеси!
Што ти дајем јесте горка чаша,
Ал’, Јоване, победа је наша”.

Уста Јован, изабраник нови,
Поклич даде, на све стране Српства:
Српски роде, дижи позориште!
Дај сведоџбу да си народ и ти,
Што у боју мачевима бије
А у миру знањем и умењем!
Из мајушне семке бор се диже,
Чун је отац морским галијама,
Сложне мишце град су непобедни,
Крепка воља пут је успесима:
Онај само зреле плоде бере
Кој’ у самог себе има вере!

Поклич паде све на родна срца;
Одзив стиже од послушне браће.
Јован скупи прве уметнике
Још нејаке и непоучене,
Али здраве и моћне и вољне,
Да слушају савет и поуку;
Сами собом, у самима себи,
Да израде уметничке створе
Што ће красит’ српску позорницу,
Пронети јој славу по народу;
Књижевници, новинари, ђаци
Потекоше ка глуми и драми,
Све живахно, веселога лица —
Тако поста српска позорница!

Кад сокол’ма порастоше крила,
Оро-Јован доведе их Срб’ма
У Београд, чело Шумадије,
А витешки кнеже Михаило
Мило јато примио очински;
Једног дана усхићен, узвикну:
„Хвала много на вашему труду.
Театор ћу вама сазидати,
Њиме ћете бити задовољни”.
Кнез погибе, али мис’о оста,
Она сазда ову позорницу:
У њој стално Талија пребива,
О још бољим временима снива.

Има доста ругоба у свету,
Ал’ највећа: бити незахвалан.
Тешко оном, тешко и народу
Који себе не велича претком
Што му светло утираше пута!
Ми, захвални, честитом Јовану,
Нашем оцу, нашем првом вођи,
Из здружених срдаца шаљемо
Нашу љубав, наше поштовање,
И молитву топлу небесноме
Да још дуго бди над радовима
Талијина нараштаја млада —
Род ужива свога рукосада.

Напомене

• Ова песма је први пут објављена у Позориште, 1892, бр. 16. Јавор, 1892, бр.17

Извори

• Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 74-81. Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.