У месту пријатном, тихој пустињи...

У месту пријатном, тихој пустињи... Писац: Милован Видаковић

У месту пријатном, тихој пустињи,
Гди славуји поју, шума зелени,
У жалост погружен и света удаљен
Сузе проливам.
 
Уједињеније пита моју жалост,
Нити серце моје зна за другу радост,
Око мене сад сви предмети весели
Са мном тугују.
 
Они исти птични гласи умилни
С којима се сваки срећан весели
Нису већ за мене; јер ми серце вене
За мојом љубезном.
 
На первом степену мога живота
Жалост ме посети, и баш до гроба
Хоће да ме прати, док не преда смерти
У руке хладне.

Извор

• Гавриловић Зоран, Антологија српског љубавног песништва, „Рад“ Београд, 1967, стр 30

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милован Видаковић, умро 1841, пре 183 године.