У Ивана, млад Ивана бана
У Ивана, млад Ивана бана,
И у њега лепу сеју кажу.
Јесте лепа, ал’ је врло млада,
Врло млада од петнајст година.
Кроз њу су се земље завадиле, 5
Девет бана из девет земаља,
И два цара из две царевине,
И два краља из две краљевине,
Турски паша иза Цариграда.
Писмо пише паша, Перим паша, 10
Па га шаље млад Ивану бану,
У писму му вако говораше:
„Је ли сестру, млад Иване бане,
Је ли сестру је л’ на мејдан главу.“
Писмо штије млад Иване бане, 15
Писмо штије, грозне сузе лије.
Питала га Милица сестрица:
„Да мој брате, млад Иване бане,
И досад си писма разгледао,
Али ниси сузам’ поливао; 20
Откуд писмо, ватром сагорело!“
Ал’ беседи млад Иване бане:
„У з’о час си родила се, сејо,
У з’о час си родила се лепа,
И по моју и по твоју главу. 25
Кроза те се земље завадиле,
Девет бана из девет земаља,
И два цара из две царевине,
И два краља из две краљевине,
Турски паша иза Цариграда. 30
Писмо пише паша, Перим паша.
У писму ми овако говори -
Или сестру, млад Иване бане,
Или сесгру, ил’ на мејдан главу.“
Ал’ беседи Милица девојка: 35
„О мој брате, млад Иване бане,
Ако паша са сватови дође,
Ја ћу одма’ стати нуз девера,
Ти испод њи’ добре коње примај,
Не би л’ теби бар остала глава.“ 40
Још су они у ријечи били,
Сгаде звека око двора бела,
Стаде звека кићени’ сватова,
И пред њима паша, Перим паша.
Изилази млад Иване бане 45
И за њиме Милица сестрица,
Она стаде одма’ уз девера,
Он испод њи’ добре коње прима,
А кад теде испод ђувегије,
Трже сабљу паша Перим паша, 50
Трже сабљу, одсече му главу,
Мртва глава црној земљи паде„
Кад опази Милица сестрица,
Удара се дланом по образу,
Наже бежат’ мору широкоме. 55
Ал’ повика паша Перим паша:
„Богом браћо, кићени сватови,
У’ватите Милицу девојку,
Вежите јој руке наопако,
Носите је у ту шајку лађу.“ 60
Покуп’те јој свилене дарове,
Однес’те и’ у ту шајку лађу.
У’ватише Милицу девојку,
Свезаше јој руке наопако,
Однеше је у ту шајку лађу. 65
Покупише свилене дарове,
И унеше у ту шајку лађу.
Однеше је морем певајући,
Оста Иван мртав лежајући.
Кад су били насред мора сиња, 70
Молила се Милица девојка,
Молила се ручноме деверу,
Дд одреши њене беле руке,
Да умије њено бело лице,
Да обуче своје бело тело, 75
Да не оде нагрдна у дворе.
Не умива Милица девојка,
Не умива своје бело лице,
Не облачи своје бело тело,
Да не иде нагрдна у дворе, 80
Већ је свима очи заварала,
Па је млада у море скочила!
На њојзи је срмајли ћурдија,
Она тоне, ћурдија јој не да.
Кад опази паша Перим паша, 85
Он повика из грла бијела:
„Богом браћо, кићени сватови,
Ко у’вати на мору Милицу,
Свога ћу га обасути благом.“
Одговара Милица девојка; 90
„Не ватајте, у’ватит’ нећете.
Волем бити морској риби рана,
Нег љубити мог брата душмана!“
То изусти, у море се спусти.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
