Учитељева прича

Светолик Ранковић

Учитељева прича

Учитељева прича Писац: Светолик Ранковић

          На столу се црвене лепо обојена, ишарана, па затим зејтињавом крпом обрисана ускршња јаја, што их је вредна и марљива домаћица брижљиво наслагала на округлу тањиру. Унаоколо се поређали судови са печењем, колачима, тестом и свима ђаконијама, са којима обично изобилује свака добра српска трпеза о Ускрсу. Ја и домаћин, после онако добра ручка, пушимо и сркућемо по мало руменике... Дим од цигара колута се, стомак усрдно вари и изазива дрем, од кога се тешко бранити...
          — Перо, причај штогод, да не заспимо. За твога дуга учитељевања, ваљ’да си доживео штогод занимљиво... необично...
          — Тхе... не знам, вала — поче домаћин, Домишљајући се, ваљ’да сад први пут, да ли је у свом двадесетогодишњем раду имао какав необичан догађај.
          — Ха! — узвикну он после краћег мишљења. — да ти причам о једном ревизору. То је заиста занимљиво и... како ти желиш, необично.
          По његовом изразу лица, које се одједном измени чим се сети шта ће ми причати; по ономе, како му се очи засветлеше а усне се развукоше у некакав полуироничан, полузанимљив осмех, ја закључих да му причање мора бити занимљиво.
          — Било је то, богме — поче учитељ — пре својих петнаест година... А биће, кâ да, и више... У почетку ти нисам био бозна какав радник. Знаш сам: неспреман, неупућен ни у чему... провео младост у муци и сиротињи, па се одједном нашао на господском комаду, и што но веле, довлету. Од једног пуког сиротана, постао господин човек! Пред тобом је све, а пуста младост без бриге, без икаквих тегоба! Прохтело ми се да живим, да накнадим оно што је изгубљено дугом патњом. Па... није ни чудо, што ми у почетку није срце много пријањало за рад...
          Истина — присети се он — ја одох на друго, али, знаш, и ово ми је требало ради мога оправдања. — Да се управо напред извиним за свој неуспех, о коме ћу ти причати.
          Био сам учитељ у Грабовцу. Целе године сам ишао од места до места, проводио се, живео кô сваки млад човек, а школа је тако остајала на »старијем ђаку«, који је мучио неке јаде с децом, а већ какве је вајде од тога било, — можеш мислити. Тако се прикучи испит.
          Једног дана радим ја са децом, гледам да »угојим печеницу уочи Божића« — како се то вели — распричао се ја нешто пред децом, Бог зна где су ми биле мисли, док тек одједном ђаци пођипаше и стадоше право на ноге. Тргнем се и, у прво време, не знам ни шта сам мислио. Стоји на вратима некакав средовечан, просед, округле главе и ошишане браде господин. Сав прљав, прашињав, брише се некаквом марамицом и прилази ми слободно, онако, како обично улазе људи у места где имају и права и власти... То ме малко текну ... дође ми, управо појави се у даљини једна мисао нејасна, неодређена: »да није то ?...« али је ја одагнах и почех да смишљам ко би то могао бити. Моје премишљање брзо прекиде овај господин.
          — Ја сам Константиновић... ревизор. Чули сте, ваљада... ехе!... узвикну он гледајући ме како сам се изненадио, збунио и уплашио.
          — А, молим... част ми је... — промуцах нешто и још више се заплетох.
          — Дајте уписницу — рече ми и упути се к столу, на коме беху разбацане некакве хартије, ђачки прописи и разна учила, као у свакој сеоској школи.
          Ја претрнух. Сад ми тек дође у главу ко је ово и шта ме чека. Прошле године сам некако наишао на ревизора душевна човека, који ми без велике муке даде тројку. Али шта ћемо сад? Какав ли је овај, и шта ли се кува у тој натмуреној округлој глави, која се енергично и немирно врти на широким угнутим рамевима?... Погледам га још једаред, и од тога ме обузе још гори страх... Не знам ништа, ни где сам ни шта радим.
          Стаде нешто да ме запиткује, а ја, онако збуњен, муцај, врдај — сто љутих мука!
          Поче испит. Бадава, одмах опазих да сам пропао. Ђаци из трећег разреда сричу као букварци... Зло, па то ти је! Кад окрете рачун, — још црње... И тако све до амина.
          Гледам ја неки пут кришом на њега, а он није да се мршти, но мислим сад ће скочити да потуче и децу и мене.
          Напослетку узе књигу и стаде да бележи... Ја се већ сав охладио. »Куд ли ћу сад, Бого мили ?« мислим у себи и прилазим полако к столу. Он баш тада извијаше руком свој дуги потпис. Наднех се над књигом и одмах ми паде у очи подвучена, крупним словима исписана реч рђав.
          Мислио сам да ћу онога тренутка учинити сто чуда и од себе и од њега, а оно ништа. Само осетих да ми игра усница и ноге стадоше да клецају у коленима. Па док си ударио длан о длан, оно све прође, кâ да ништа није ни било.
          — Нађите ми коња! — осече се он и погледа ме некако попречке. Не знам шта сам тада мислио, али се и сад сећам како се послушно и услужно окретох, као да ме та наредба чини срећним.
          — Како, молићу... то јест чијег коња желите? — стадох да муцам.
          — Ехе, знам ти ја ту чијег коња! Нађите ми коња да идем даље, у... Крушевцу.
          Изиђох напоље, разговорих се са школским момком и послах га једном домаћину, близу школе, да доведе коња. После десетак минута момак уведе оседлана коња у школско двориште, а из школе изиђе ревизор, носећи у руци велике кожне бисаге, које ми дотле не падоше у очи.
          Кад би све готово и ревизор узјаха, ја скидох капу и пођох да се поздравим са њим.
          — Где је та... Крушевица ? — осече се он.
          — Далеко је одавде, а и тешко је погодити пут. Има да се пролази и кроз шуму и кроз врлети — рекох му, и таман да му понудим школског момка да га проведе, а он ме прекиде:
          — Хајде, учитељу... ехе!... да ме водите.
          Најпре се зачудих овом позиву и реших се да одбијем, али ми одједном севну у глави некаква нада... Обртох се око себе, мислим како ћу пешке уз њега, а он већ изјаха на вратнице. Не остаде ми ништа друго него да се пожурим за њим.
          Идемо заједно и ћутимо. Кад наступисмо на равније место, он потера коња касом, а ја се побојим да ми не измакне много, па потрчах за њим... Тако путовасмо све до сеоске шуме. Кад наиђосмо у гај, обузе нас шумска хладовина и ја се чисто тргох. »Шта ја ово чиним ?... Докле ћу да касам за њим као лудак!... Код њега су спискови, може да учини ако хоће...« 
          — Господине — проговорих одлучно, али веома благо — немојте да ме упропастите, молим вас... да се вратимо часком, па да ми поправите оцену.
          — Ехе... промрмља он И тргну вођице; коњ пође живље.
          Опет наступи ћутање, али она мисао никако да ми избије из главе. Напада ме као зубна болест, па врти ли врти.
          — Господине — опет ја прекинем ћутање. — Ама шта вас то кошта... само да се вратимо, да лепо ручамо код мене, па после да набавим коња и за себе, па да вас пратим по целом срезу... Само једну реч... Ја не тражим више — Тројку...
          — Ехе... опет он промрмља и коњ пође брже.
          »Ама шта сам ја луд? стадох мислити у себи: дао му коња и сам касам уз њега као псето, а он неће ни главе да обрне, неће ни да ме посаветује, ни једне речи ...« 
          — Ама, господине, грехота је то... сиромах сам човек... Него да се вратимо.
          Он одједном покупи дизгине и стаде да мува коња ногама у трбух. А ја, тек онако одједном, као из какве заседе, скочих пред коња и дохватих за дизгине. Коњ стаде.
          — Доле с коња! — викнух и тргнух коња у страну.
          Он слете са седла па стаде живо да дреши бисаге. Скиде их на земљу преда се и подигнувши главу стаде да звера око себе.
          — Ехе, зар тако!... аха!...
          Ја уседох на коња и за часак одјурих до прве завојице, ту се скидох с коња, везах га и стадох да извирујем иза шибља и да гледам шта он ради.
          Беше се сагнуо над бисаге па их нешто обрће и претура. Затим подиже цео терет, намаче га себи на рамена и оде напред.
          А ја гледам из трња како се размахују капци на бисагама по такту његова хода и престављам себи како он стење, мршти се и псује, па опет корача, а бисаге на њему чине: клоп-клоп... клоп-клоп... После га преставим како улази у крушевичко школско двориште, где га очекују учитељ, ђаци, сељани... и заценух се од смеха... Тако сам заборавио на своју невољу.
          Али ме она јединица опамети. После никад не добих ни тројку, него све одличне и врло добре оцене. Бог да га прости, сад је већ умро — заврши учитељ причу.

Извор

Библиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига друга, стр. 57-63, ИП "Народна просвета", Београд

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.