Утеха

Утеха Писац: Светислав Стефановић

Седимо неми украј ватре пусте,
ја и туђинци (смем их тако звати?
туђи су сад ми: деца, жена, мати) —
вуку се крај нас тромо масе густе

ко̂ мртви људи и стоке и кола.
Иза нас ропство, испред нас изгнанство;
и пут што води у мрачно пространство;
измеђ две туге, две коби, два бола.

И воде ћуте испод мртвих вала;
тишине туга у њих се унела.
Тад, ко̂ да се лепота сва обнажи,

небеса сва су чудно заблистала:
просу се свуд ко̂ мађија нека бела,
што болна сама све болове блажи.

Извор

• Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 192.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светислав Стефановић, умро 1944, пре 80 година.