Усрид наше биле Бања Луке
Усрид наше биле Бања Луке
били двори бега Омер-бега.
У њега је сестра Бисерназа.
Ја каква је, радосна јој мајка!
По шехера Наза примамила, 5
понајвише Карапрохић Ибру.
Томе нико мани не бијаше,
до л’ невиста Омербеговица.
Она куха шекерли баклаву,
на њу меће бошчалук хаљине 10
па је шаље Карапрохић Ибри
по Лејлији, лијепој робињи.
Овако је њоизи говорила:
— Носи ово Карапрохић Ибри
па му реци да му шаље Наза. 15
Кад Лејлија баклаву донила
на дућане Карапрохић Ибри,
туде био беже Омер-беже.
То је њему врло тешко било,
већма калпак на очи натишче 20
па он иде своме билу двору,
па он пита своје вирне љубе:
— Што ће наша калајли тефсија
на дућану Карапрохић Ибре?
Говорила Омербеговица: 25
— Питај своје секе Бисерназе.
Подне бише, салле заучише,
сиђе Омер авдест узимати,
виш’ њег Наза везен пешкир држи.
На њу братац прстом поприћује: 30
— Стан’, причекај, драга сестро моја,
док ти братац из џаамије дође!
Оде братац у нову џамију.
Наза оде мајки у чардаке
па се ваља мајци по крилашцу: 35
— Што ћу сада, мила мајко моја,
не смим јадна брата дочекати,
дочекати из нове џамије,
на ме братац прстом поприћује.
Стара мајка када је клањала, 40
стара мајка говорит’ не може.
Скочила је млада Бисемаза,
отворила сепетли сандуке,
узимала један аршин платна.
Она узе видре позлаћене, 45
оде млада на Врбас на воду.
Врбас воду вако заклињала:
— Врбас водо, име племенито,
не носи ме дуго ни широко,
већ ме носи до Хотића бента. 50
Зави очи па у воду скочи.
Она млила да нико не види,
ал’ то види Карапрохић Ибро
са мунаре езан давајући,
па он скочи са биле муннре, 55
путем лети, а доламу скрида,
друштво млиде да је полудио.
Па уплива у Врбас, у воду,
тражи Назу по Врбас по води,
нигдје Назе не може пронаћи. 60
Нађе Назу под Хотића бентом,
изнесе је води на обалу.
Кад опази Карапрохић Ибро
да се Наза душом раставила,
цикну Ибро као гуја љута. 65
Трже ножа од мукадем паса
Па удари себе у срдашце;
како се је лако ударио,
на ножу је срце извадио:
Када није моје Бисерназе, 70
нека није ни њезиног Ибре!
