Урошева женидба/3

ЧИН III

►

ЧИН ТРЕЋИ

Велики низак трем у лепој резбарији. Предњи део отворен и одатле пукао видик на далеке висове обучене у маглу. Лево у дну су огромна двокрилна врата, која воде у трпезарију за званична дворска весеља. У предњеи плану, с леве стране, још једна врата, мања. Десно, у дну, врата воде у ходник. Десно, у првом плану, степенице које воде на спрат.
Доцно поподне. Скоро ће ноћ. По трему се врзмају многобројни калуђери, ппеиићи, стара и нова властела, пажеви, даме и др. У једном углу Никола Бућа прича једној групи.

БУЋА
Верујте, не видех ништа томе слично.
Рекоше Петрарка да је име њему.
Имао сам част да упознам га лично.
Тај се човек просто разуме у свему.
Зна грчки, латински, законике давне,
У знању се нико с њим борити не сме.
Највештије води послове државне,
Свирач је, а кажу чак пише и песме.
Ко посланик зимус у Млетке се крену.
Дужд је то сматрао као почаст ретку
За државу своју. Стог властелу њену
И племство по крви, знању и иметку
Позва да почасна пратња њему буде.
И док девојке га прате оком смерним,
Маркизе му кришом своју љубав нуде.
А он речима је плаћао бисерним.
Кад он збори, тајац влада на све стране.
Слушају га госпе и кнежеви седи.
Да, он је посланик земље једва знане,
Ја посланик царски — и он више вреди.
ДРУГИ ПЛЕМИЋ
(који је то слушао)
Ретка почаст. Ретка. Тој завидим слави.
ЈЕДНА ДАМА
Ничег горег нема. Куга цар је зала.
ПРВИ ПЛЕМИЋ
(који с њом говори)
Краљицу Француске за дан у гроб стави
И сахрани равно седам кардинала.
И три сина краља од Француске здроби,
И брат Патријархов, византски прваци,
Монахиње многе — подлегоше коби,
А живи вапију: »Срећни су мртваци.«
(Првом племићу)
Како Кантакузен?
ПРВИ ПЛЕМИЋ
Веле, зло је с њиме.
Примиће монашки чин још ове зиме.
ЛОДОВИКО
(једној групи)
А ваш цар је папу изиграо дивно.
ДРУГИ ПЛЕМИЋ
(Првом племићу)
Не разумем што је господство вам кивно.
ПРВИ ПЛЕМИЋ
Што? Још гологлавац пита!
ДРУГИ ПЛЕМИЋ
Рад бих знати.
ПРВИ ПЛЕМИЋ
Јер је дворац препун новодошлог гада.
ДРУГИ ПЛЕМИЋ
(увређен)
Ја сам племић.
ПРВИ ПЛЕМИЋ
Још ће и краљем се звати.
ДРУГИ ПЛЕМИЋ
Што ја да сам гори ?
ПРВИ ПЛЕМИЋ
Нисам за смех сада.
ДРУГИ ПЛЕМИЋ
(љут)
За мог цара крв се моја реком просу.
ПРВИ ПЛЕМИЋ
Хвалише! Леп од вас цар наш има донос!
ТРЕЋИ ПЛЕМИЋ
(презриво)
Таквог племства свуд је ко ти, бедни, што су:
Племство које не зна за име и понос!
ДРУГИ ПЛЕМИЋ
Реч мери!
ПРВИ ПЛЕМИЋ
Шта велиш? Ти још тражиш свађу?
ТРЕЋИ ПЛЕМИЋ
Говедар!
ДРУГИ ПЛЕМИЋ
У боју глава ми је била.
ПРВИ ПЛЕМИЋ
Иди, о јунаштву лажи »браћу млађу«.
ДРУГИ ПЛЕМИЋ
Шта ми се ти гордиш, ти ленштино гнила?
ТРЕЋИ ПЛЕМИЋ
(смеје се)
Цар их из милости дигао из праха.
(Свађа је све оштрија. Око њих се купе људи.)
ПРВИ КАЛУЂЕР
Никад да се »нови« са »старима« сложе.
Једни су због других увек пуни страха.
БУЋА
Па то до побуне чак довести може.
ПРВИ КАЛУЂЕР
Било би, да цар наш нема руке снажне.
ТРЕЋИ ПЛЕМИЋ
(вади мач)
Зар мене да вређа син глупога себра?
ДРУГИ ПЛЕМИЋ
И сам цар је сит вам оданости лажне!
(Вади мач.)
ТРЕЋИ ПЛЕМИЋ
Жутокљунче!
ДРУГИ ПЛЕМИЋ
(Полети да се бије. Задржавају га.)
Пусти да му сместим ребра!
Пусти ме да смрвим торокало гладно.
Ни паре у џепу, а нос небо пара!
(Метеж.)
МАНУЕЛО
(прича неким женама)
Некакве три жене, вели прича стара,
Мучио је ђаво. . .
ЧЕТВРТИ КАЛУЂЕР
(улази и трља руке)
Бррр. . . Ала је хладно!
МАНУЕЛО
Тад свети Доминик са молитвом приђе
Женама што вриште и моле и туже,
И ко црни мачак сотона изиђе
Из њих и утече уз звонарско уже. . .
ЈЕДНА ДАМА
То је чудо право!
МАНУЕЛО
Но још већих има.
Свети Бенедикт се гадио од жена.
Одједном испаде пред њега издима
Седам девојака. . .
(Сви око њега зину, а он наставља)
Све голих рамена. . .
ДРУГИ ПЛЕМИЋ
(Првом)
Клипане. . .
МАНУЕЛО
(прича)
Одело са себе су свукле. . .
ЈЕДНА ДАМА
А светац?
МАНУЕЛО
Утече, крст узевши на се.
Потом су га косом као бичем тукле.
Тад анђео сиђе да га беде спасе. . .
ЛОДОВИКО
(Бући)
И место да папске посланике славне
Дочекамо овде с готовим решењем,
Због неке цареве намере ништавне
Враћамо се, а под страшним понижењем. . .
ПРВИ КАЛУЂЕР
(Другом калуђеру)
Од полумесеца што се крадом јавља,
Кажу, цар се боји.
МАНУЕЛО
(и даље прича)
Све то зли су дуси.

ДРУГИ КАЛУЂЕР
Какав срам за једног цара православља,
Да кћер своју нуди емиру у Бруси!
ЛОДОВИКО
(Бући и још некима)
А сад ту срамоту ко да папи јави?
А знајте, царева то је чиста штета.
ПРВИ КАЛУЂЕР
О, боље да целу земљу крв задави,
Но да дочекамо Татарина — зета!
(Трећи и Четврти калуђер прелазе у разговору преко позорнице.)
ТРЕЋИ КАЛУЂЕР
И Сава постаде патријархом! Брука!
ЧЕТВРТИ КАЛУЂЕР
Шта ћеш? Улизице цар високо диже.
ТРЕЋИ КАЛУЂЕР
Онда нашто Сабор, сав метеж и хука,
Кад цар оног бира који му је ближе?
ЧЕТВРТИ ПЛЕМИЋ
Ко је достојнији нек се мачем реши!
Ко од нас верније своме цару служи?
ТРЕЋИ КАЛУЂЕР
Што увлачи странце, цар ужасно греши.
ПРВИ ПЛЕМИЋ
Старо племство зар да са ритом се здружи?
ЧЕТВРТИ ПЛЕМИЋ
Ми смо новодошли, но верности пуни.
Наша реч је дело, цар нам Богом бива.
Наша срећа лежи у верности круни.
Да. Ми нисмо свилен дроњак који снива.
ПРВИ КАЛУЂЕР
Та је распра смешна.
ТРЕЋИ КАЛУЂЕР
Стид ми образ жари.
Цар нас увек бучно на Сабор позива,
А, међутим, он сам увек господари.
ДРУГИ КАЛУЂЕР
(извирyје да види иде ли цар)
Цара нема, хој, хој. . . ала ми се зева.
ТРЕЋИ КАЛУЂЕР
Пита нас за савет, а шта хоће ради.
ЧЕТВРТИ КАЛУЂЕР
Зове нас на Сабор да нам се подсмева?
ТРЕЋИ КАЛУЂЕР
Или да нов страх нам у срце усади?
ЧЕТВРТИ КАЛУЂЕР
И за Законик је тобож било веће,
А све смо чинили оно што он тражи.
ДВОРОДРЖИЦА
(дотрчи)
Цар иде! Овамо дајте брже свеће.
(Једном пажу)
Иди и нареди »поздрав« целој стражи.
ПРВИ КАЛУЂЕР
(зева)
Гле како се гласно чује коњски рзај.
БУЋА
(Двородржици)
Што си тако тужаи?
ДВОРОДРЖИЦА
(махне руком)
Зли су дани моји.
Моја жена. . . (Пажу који ослушкује)
Иди, куваре убрзај. . .
(Паж оде.)
Зло кад жена почне капу да ти кроји.
Ради шта ти воља: шибај, моли, трзај —
Ништа. Зло кад мрзи, зло кад те се боји.
Знаш, тукох је бичем, јер је била крива,
Кад, а она ноћас монахињом поста.
Сад за мене није ни мртва ни жива.
Да се давим, то ми још једино оста.
БУЋА
(гледа га подругљиво)
Загонетка, ништа друго жена није.
(Уздржава смех.)
ДВОРОДРЖИЦА
Нека се само врати. Даћу јој сва права.
Нек ме лаже, нек ме и пљује и бије.
Шта ћу? Кад сам без ње, луда ми је глава.
(Труба.)
Цар!
(Сви се ускомешају. Жагор, па потом тајац. С десне стране са степеница силази царица у пратњи једне дворкиње. Оне обе застану и очекују цара с остапима. Царици се указује почаст клањањем.)
ДВОРКИЊА
Царица данас уморна је.
ЦАРИЦА
Јесте.
Сањала сам страшне снове ноћи целе.
Летела сам преко једне црне честе,
А доле, пода мном, вране па све беле.
Потом дође песма неких крокодила,
Јаук једне жабе. . .
ДВОРКИЊА
Ух!
ЦАРИЦА
Па модра река. . .
ДВОРКИЊА
Против таквих снова треба да се кане
На око кап чистог Девичиног млека,
Или капља крви из Христове ране. . .§
ЦАРИЦА
Где тог има?
ДВОРКИЊА
Тог је у Византу било.
Но Латини све то однели су собом.
И палац Симонов, Гаврилово крило
И сузу Пречасне над Господњим гробом!
Разграбише. . .
ЦАРИЦА
Страшно ти ме снови плаше.
Урош је залуђен. Цар венчање жели.
ДВОРКИЊА
Љубав лечи уље из свадбене чаше
Мртвих заручника.
ЦАРИЦА
Онда иди, прели
Постељу му уљем. У мојој је соби
Чаша моје снахе и покојног брата.
(Чује се галама.)
Не. . . доцкан је. . .
ЈЕДАН ГЛАС
(споља)
Згодно хитац доби!
ЦАРИЦА
Зло ми је. . .
(У трем улази читава војска пажева, ловаца, трубача, стражара. Гужва, метеж. Испред свих жури Синиша.)
ЈЕДАН ОД ЛОВАЦА
Тако се само медвед хвата!
СИНИША
(клања се)
О, царице снахо, лов наш беше богат.
ЦАРИЦА
Сви сте срећно стигли?
СИНИША
Сви! Цар је пун славе.
Њим погођен паде један јелен рогат.
Од њега ће сутра вечеру да справе.
Но опрости, морам ићи. Цар ми рече
Да лично надгледам чорбе и печење.
За све госте десет овнова се пече,
Јер цар свима спрема. . .
ЦАРИЦА
Шта?
СИНИША
(Оде нагло лево.)
ЦАРИЦА
Изненађење.
Ах, мој сан. . .
ПРВИ КАЛУЂЕР
(једном ловцу)
Због неког, веле, новог стања. . .
ДВОРКИЊА
(теши Царицу)
Можда неће бити. . .
ДРУГИ КАЛУЂЕР
А Бранко ми каже
Да смо сви позвани због неког венчања.
ЦАРИЦА
(с уздахом)
Опчинила их је. . .
ДВОРОДРЖИЦА
Лево. . . десно. . . страже. . .
(Сви се размичу. Шпалир стражара. Улазе: Цар, краљ Урош, Вукашин, деспот Оливер и други. . . Поред цара су картинерије, цаконе и др)
ЦАРИЦА
Срећан лов ти здравим!
ЦАР
Хвала, госпо. Зборе,
Здравим све с којима данас срећно лових.
Све зовем на гозбу. . . Нек се песме хоре
У част Патријарха и закона нових.
Госпо, пожуримо. Скуп реч чека нашу. . .
Краљу. . . (Урош прилази насиејан.)
Такав сјај ми твог погледа годи.
(Сви полазе лево у дну ка трпезарији.)
Патријарху прву наздравимо чашу,
А потом осталој по реду господи.
(У гужви се сви изгубе лево, одакле се чују трубе, царски
поздрав и др. Позорница је за неко време празна, а потом на њу ступају слева Синиша и Палман.)
СИНИША
И рекнеш ли неком о чему се ради,
Онда бежи, старче, испред руке ове. . .
ПАЛМАН
Зар да се свађамо, мој јуначе млади,
Још због таквих трица, што се женско зове.
(Они су прешли у разговору преко позорнице и пењу се
степеницама десио. Из трпезарије излазе Урош, Први и Други калуђер, и Двородржица.)
УРОШ
Те здравице. . . блесак. . . досадно. . . замара. . .
А ја бих да сањам. О чему? Не знате. . .
О нечему што се с пеном разговара
И чији погледи земљу, брда, злате.
Знаш ли то створење створено од звука?
ПРВИ КАЛУЂЕР
Боже мој!
УРОШ
Од песме, од сребрне струне,
Од плавих конаца и мреже паука.
Од раскошног беса месечине пуне,
Од седефа, шкољке и винскога даха,
Златне кише што се низ врх снежни спира,
Од ружиног уља и звезданог праха,
Од мрамора глатка, врх кога се јати
Ред тица и клизи ружичаста пена?
Знаш ли то створење што влада и пати?
Име му је. . .
ОБА КАЛУЂЕРА
Чудо!
ДВОРОДРЖИЦА
Загонетка!
УРОШ
Жена!
Да. Вољена жена.
ПРВИ КАЛУЂЕР
Можда.
ДВОРОДРЖИЦА
Имаш право.
Али твоја слика није сасвим тачна.
У њој још постоји лаж, самовласт, ђаво,
Змија пуна смеха и притворства плачна.
УРОШ
У вољеној жени све је лепо. . .
ДВОРОДРЖИЦА
Јао,
Дс знаш како брзо сласт буде горчина.
ДРУГИ КАЛУЂЕР
Доста. Зар си зато овамо нас звао?
Марим ја за жене и притворства њина.
УРОШ
Боље и то слушај, но лагања тамо,
Где похвала гадна просто те задави.
ДРУГИ КАЛУЂЕР
Куда год се макнеш, лаж царује само.
ПАЖ
(јавља)
Поклисари неки.
(Оде у трпезарију.)
УРОШ
Цару нек се јави.
ДРУГИ КАЛУЂЕР
Чистимо се, брате.
(Оду обојица.)
ДВОРОДРЖИЦА
(као за себе)
Жена, то је риба.
Све овако врда. Но риба бар ћути,
А жена говори, праћака се, гиба
И калуђери се. Тек да те наљути.
ЦАР
(излази из трпезарије)
Поклисари где су?
ДВОРОДРЖИЦА
Чекају.
ЦАР
Па иди.
Ако писма носе, ти ми их донеси.
(Двородржица оде.)
ЦАР
(сину)
Што бежиш ? Зар тако друштво ти се свиди ?
ДВОРОДРЖИЦА
(Враћа се)
Господару, двома сад потребан јеси.
(Њега прате два визаитијска пажа носећи јастучиће. На једноме је писмо, на другоме писмо и неки завој.)
ДВОРОДРЖИЦА
Палеолог!
(Даје цару писмо)
ЦАР
Дивно.
ДВОРОДРЖИЦА
Кантакузен.
(Даје му друго писмо.)
ЦАР
Славно!
(Пажеви оставе и оду. Двородржица такође.)
ЦАР
(отвара Палеологово писмо)
Красно! »Мада познат нисам ти одавно,
Помози ме.« Хоће престо да утврди.
Дарове ми нуди, назива ме братом.
Све цареве друге проклиње и грди.
УРОШ
Хм.
ЦАР
Пред унутрашњим Визант стоји ратом.
Да видимо друго.
(Отвара Кантакузеново писмо и читајући га говори)
Из тамнице јечи.
Сећа ме на прошлост, почасти му дане.
О, што је ту слова, непотребних речи!
Писмо му је дуго, равно четир' стране.
И он тражи помоћ. Сву почаст ми нуди,
Ако Палеолог што пре срушен буде.
Два цара, а један другог подло куди.
УРОШ
А обојица ти славу и част нуде.
Но то је опасно. Можда каква замка?
ЦАР
Вечито сумњало.
УРОШ
Крвав пут је циљу.
ЦАР
Без крви се, синко, не узме ни сламка,
А не град што живи сав у изобиљу.
Визант, тај кључ славе, богатства и дражи,
Визант, тај црвени рубин, камен части,
Сад мој златни прстен за свој оквир тражи,
И мој бич, реч моју, печат моје власти.
УРОШ
Зашто хиташ, оче? Што си земље несит?
ЦАР
Јер ме мора зову, јер ми куле кличу,
Јер ме к себи вуче град мучења пресит.
Преда мном капије његове се мичу,
И зове ме к себи круна уздисања,
Та круна на којој нема места чиста,
Што памти убиства, тровања и клања,
И што кроз векове остала је иста.
Та круна, тај златни летопис времена,
Што се сећа ниско палих великана
И царева малих и великих жена. —
Ах! . . .
УРОШ
(са досадом)
ЦАР
Пуно је звезда и блиставих дана.
О, вест таква зар ти не улива радост,
Што у нама Визант наследника стече?
УРОШ
Не.
ЦАР
Ми смо та нова византијска младост,
И крв Андроника и у нама тече.
Гле, шта Кантакузен шаље ми уз писмо!
(Развија онај завој на јастучету.)
УРОШ
Шта?
ЦАР
Карту Византа. Требаће ми, каже.
(Развија карту и простире по поду.)
Скоро мој ће бити, јер далеко нисмо.
О, жељени граде, ми смо твоје страже!
УРОШ
Јадни град! Туђ биће крај два своја цара.
Страшно.
(Неки су дошли из собе и гледају Цара, који је раздраган.)
ЦАР
Дело руку мојих то сазрева.
Гледај, себе једе немоћна и стара
Змија, која ми је пила сунце днева.
Читаве сам ноћи лутао ко сени,
И чекао жудно грч блуднице свеле.
Сад је дошло. Дршћу сви удови њени,
А на рамена су јејине јој селе.
(Гледа у карту.)
Гле, двор Василијев, храм достојан Бога.
УРОШ
И Никола Бућа у звезде га кује,
Мада и сам чуда видео је многа.
ЦАР
(похлепно)
Пуст је. Чека моје фанфаре да чује.
И задрхтаће му шеснаест стубова
И грунути благо, што је жудно крао.
(Смеје се.)
Палеолог, сенка достојна гробова,
Кантакузен роб је, у тамницу пао!
УРОШ
Роб! Судба.
ЦАР
Ево ти дворца свих Комнена.
УРОШ
Слушао сам да је то круна лепоте.
ЦАР
(путује и даље мачем по карти)
И ризница ево, негда пуних плена.
Празне су. У њима сад се бубе коте.
УРОШ
(гледајући са зебњом у карту)
Велики је Визант.
ЦАР
Моја моћ је већа.
С ње осам дворова царских ужас рове,
И Палеологу од ње дршћу плећа,
Јер Господ Бог мене за спас Града зове.
УРОШ
Страх ме.
ЦАР
(насмеје се)
Од победа? — Гле, врти маслина.
Ево ти и Сколе, Магнаура ту је,
Трибунала ево челичних зидина,
Чије горде куле први зраци рује.
Ево ти ходника. На три стране воде.
Гле, Библиотека! . . .
УРОШ
(усхићено)
Пуна светих списа!
ЦАР
И капеле царске гордо дижу своде.
Ево купатила од чистих јасписа.
УРОШ
Ево цркве, цркве. . . Гле, безброј их има.
Пуне су сутона, божанства и страха.
У њима трепери дах свештеног дима.
ЦАР
И грчи се демон сломљенога маха.
УРОШ
Страсно волим цркве.
ЦАР
Моћ у њима спава.
Али тебе зове звон стократих звона
С галије што тоне и што очајава.
(Даље на мапи.)
Кубикум! Па Филакс. Ево Октогона!
УРОШ
И Софија Света! Опет цркве ту су!
ЦАР
Што бројати цркве?
УРОШ
Зборника су пуне.
Цела прошлост спава ту у папирусу.
ЦАР
Но блед сјај је митре наспрам сјаја круне.
УРОШ
Блед је, али љубак. Та ми нежност годи.
ЦАР
Нежност, кад џин грца, џин пропале славе
И мртвачко лице огледа у води ?
Вали вруће крви улице му плаве
И читаве руље ко утваре круже.
Чекају да куга косиром их зграби.
Док се ловор дроби и вену му руже,
Моја горда војска бољем циљу граби.
Љуља се и јечи болник препун злости,
А празне му куле одјекују тупо.
Источноме цару дршћу труле кости,
А смрвљен му поглед у ноћ стреми глупо.
Чуј! Визант нас чека. — И ко дужд, пун сјаја
Под стегом, док ветар из пустиње реже,
Венчаћу се с морем што светове спаја
И до Светог Гроба разапећу мреже.
(Он се yсправио. Гледа гордо, занесено.)
Из четири мора дохватићу воде,
Нек с четири мора крик слава захори,
Реч закона нека божје стреса своде,
Јер један је закон: владај и покори.
Нек се проспе понос низ иемљиве зиде
И смрт страшну Граду освету прозбори,
Да врагови моји у праху се виде,
Јер једно је право: владај и покори!
Четрдесет лета још преда мном стоји,
Четрдесет лета нек страст власти гори,
Свако нека нови алем круне броји!
Јер један је морал: владај и покори!
ЦАРИЦА
(долази из трпезарије)
Мој царе, властела тражи те.
ЦАР
Сад, сада.
(Једноме пажу који је ту)
Томаиду зови. Сад нек буде славља.
УРОШ
Оче, хвала, оче. . .
(Царица се мршти)
ЦАР
Ти том ниси рада?
(Прyжа јој писмо.)
Дивне вести Визант вечерас нам јавља.
УРОШ
Начинимо зато весеље обилно,
Ко када се војска на нов поход спрема.
Нек у сваком буди осећање силно.
(Паж се враћа у друштву с Палманом.)
ПАЛМАН
Господару, овде Томаиде нема.
Него?
ЦАР
(запрепашћен)
ПАЛМАН
Са Синишом. . .
УРОШ
(ужаснут)
Утече по мраку?
ПАЛМАН
Ја сам знао, али мишљах: »Шта то мари?«
УРОШ
Оче, одмах пошљи за њим стражу јаку.
(Палману)
И још им поможе ти, глупаче стари!
ЦАР
Платиће ми скупо!
(Многи се разилазе.)
ЈЕДАН ВОЈВОДА
(шапатом)
Створиће се чудо!
ЦАР
Обоје ћу.
ПАЛМАН
Ја сам. . .
ЦАР
Пијан цело вече!
Ништа не разумеш, ти, матора лудо.
ЈЕДАН ОД ОНИХ ШТО БЕЖЕ
Склонимо се, биће метежа и сече!
(На позорници остају Цар, Царица, Урош и Палман. Остали су побегли.)
УРОШ
У потеру, оче.
ЦАР
(Палману)
Ти пожури брже.
Нек Двородржица одмах дође. . .
ПАЛМАН
Хоћу.
(Оде.)
УРОШ
Гневан сам. Хајдемо. Мој коњиц већ рже.
ЦАРИЦА
Господару, зашто метеж ствараш ноћу?
Прикријмо срамоту.
ЦАР
Са мном да се шали ?
Са наредбом мојом?
ЦАРИЦА
Па зар друге није?
Да сви виде да смо на њу само спали?
А и сам знаш ко је, од родбине чије.
Нама друга треба, за нашега сина,
Кад овако зби се, нека тако буде.
Спасимо се једног недостојног чина.
УРОШ
Мајко, твоје речи зар ми љубав куде?
ЦАРИЦА
Ја клечим пред вама, мужу мој и дете.
(Клекне.)
УРОШ
Мајко. . .
ЦАР
Госпо. . .
ЦАРИЦА
У срам не хрлите сами.
ЦАР
(Види се да га непрестано мучи поспедњи догађај. Он у души одобрава Царичине речи.)
Смеје ми се! Такве увреде се свете!
ЦАРИЦА
Па где да их нађеш сад у ноћној тами?
А сутра на коме ко зна биће крају.
Венчаће се ноћас кришом, и шта тада?
Хоћеш да срамоту целим царством знају?
УРОШ
(очајно)
Венчаће се! (Плаче.)
Мајко!
ЦАРИЦА
Син мој у плач пада!
УРОШ
Мајко, и сувише то је горка чаша.
ЦАРИЦА
Знаш ли син чији си, знаш ли своје претке?
ЦАР
(више за себе)
ЦАРИЦА
Знаш ли шта значи царевина наша?
Зар ти годе дворске поруге и сплетке?
У ноћашњој хуци бестидница оде,
Да је сву ноћ грли Синиша, без стида.
И ти хоћеш с њом да преци ти се сроде?
Наше име да јој ране части вида?
И зар твојој деци таква треба мати?
Царе, зашто ћутиш?
ЦАР
(резигнирано)
Реч ти мудрост прати.
Из тебе говори царица и иајка.
Не могу је стићи, да коњ има крила.
Па и да је стигнем, нашто цела хајка?
Томаида није више што је била.
(Двородржица и Палман долазе.)
ПАПМАН
Господару. . .
ЦАР
Ви сте. . . Зашта сам вас звао?
(Смишља изговор.)
Шта је са јестивом?
ДВОРОДРЖИЦА
Готово је.
(Као са страхом одбија те мисли, застане, па презриво)
Отац цар царева, а син богомољац!
(Устаје. Претећим гласом)
Ти нагризаш корен и младицу сочну.
Дахом смрти пахнеш царевину целу.
(Царица не уме да се снађе у ситуацији. Хтела би нешто рећи, али јој реч застане у грлу. Из собе се чује химна.)
Еј, доста са химном. Нек запевке почну.
Ви нисте на гозби, него на опелу.
(Са тужно ретким подсмехом и болом сруши се опет у столицу.)
На Визант! О, доста, доста биће шале.
Византијо, спавај! Мирујте стражари.
Не бој се за куле и за арсенале,
Јер ми нисмо војска, но бедни гробари.
Мачеви су тупи, копља зарђана,
Под одећом царском монашке су траље. . .
Оче. . .
УРОШ
(плачевно)
ЦАР
Ти си сутон мог сунчаног дана.
УРОШ
Оче. . .
ЦАР
(ван себе)
Даље. . .(Гневно) Даље. . . (Клонуло)
Даље. . .
ЦАРИЦА
(умирујући га прилази му)
Царе. . .
ЦАР
(и даље у екстази)
Одлазите, авети и сенке!
Умукните хорне, утрните луче.
Доста је певања, доста теревенке!
ЦАРИЦА
(хотећи да га умири)
Царе, какве црне замисли те муче?
Син твој, ево, чека твој позив да гине,
Да донесе нове победе, нов ловор,
Да с торњева царских круну за те скине.
ЦАР
(понавља махинално, као пијан)
Он чека. . .
ЦАРИЦА
О, чему сав тај мрачни говор?
ЦАР
(као да се буди)
Он чека. . . да син мој. . . опрости, опрости.
То је занос. Само ружан сан сам снио.
(Као да хоће самог себе да увери.)
Уморан сам. . . Нека властела се гости.
ЦАРИЦА
Господару, ноћас сувише си пио.
Треба лећи. . .
ЦАР
(као у бунилу)
ЦАРИЦА
Хајде, и нек поноћ збрише
Траг на успомеку страшне ноћи ове.
Нека свежи ловор врх нас замирише,
Да сањамо славу и победне снове.
ЦАР
(Раније усхићење га опет обузима. Диже се.)
О, тамо су снови, кад се сунце проспе,
Кад позлати мрамор и кад мора грли.
(Пада у екстазу.)
Тамо поноћ блиста, кад се сребром оспе.
Молитва оданде у небеса хрли.
Тамо тече пожар месеца разливен.
У орлове царске сјај ћу да му стопим.
Васкрснуће Господ на Голготи скривен:
Тамо Визант чека да му очи склопим.
Тамо, видиш тамо, где плаве маглине,
Тамо ћу престоле мождином да шкропим,
Тамо да поробим кланце и долине,
Тамо Визант...
(Окрене се са широким гестом као да зове сина. Но кад га спази смрвљена крај прозора и оборене главе, он понова јаукне)
Сине!
(Више се сруши но што седне у столицу. Падне му мач. Он осећа сву трагедију, чита сву будућност.)
УРОШ
(Резигнирано диже главу с очима пуним суза. Царица престрављена стоји као кип.)
(На позорници је потпуно ноћ, само ова три узбуђена лица осветљава светлост из трпезарије.)
ЦАР
(Диже главу лагано. Он више није бесан. Као рањена звер која тражи саучешћа, гледа тупо, неодређено у сина, а с усана му склизи, као одјек тешких мисли што му јуре по глави, недовршено питање)
...Кад ја очи склопим!

( З а в е с а )