Угарски бан отровао Сењанин Ивана
Књигу пише млад угарски бане,
А на име Сењанин Ивана:
»Мој побрица, Сењковић Иване,
Дођи мени у сватове, Иво,
Ти ћеш бити за дивера млада. 5
Ма не води ниједнога друга,
Нег' поведи своју Мандалину,
Она бит ће за јенгије млада,
А ми ћемо бити пријатељи!«
И налази лагно књигоношче, 10
Књигу шаље к Сењу каменоме.
Кад Ивану књига долазила,
Књигу штије, ма се на њу смије,
Мандалину љубу дозивао:
»Мандалино, вирна љубо моја, 15
Хајде, љубо, у подруме долње,
Па опреми два добра коњица,
Вилу мени, а Планину себи,
Отић' ћемо млад угарском бану:
Ја ћу бити за дивера Иван, 20
А ти млада за јенгије бит ћеш!«
»Ој Иване, драго дите моје,
Нити оди, нити Манде води,
Мамила би' по небу облаке,
А ке не бих пијане јунаке, 25
Па 'ш, Иване, изгубити главу!«
Ал то Иван хаје и не хаје,
Него Манди тихо бесидио:
»Хајде, љубо, на таване горње,
Па ударај на тило одиље, 30
Баш одоре, што се море боље,
А ја идем опремати тило!«
Ма му тихо љуба бесидила:
»Ти 'ш, Иване, изгубити главу,
А мене ће бане уставити!« 35
У Ивана поговора нема,
Него љуби тихо бесидио:
»Брже, кујо, облачи одиље!«
Ал' у Манде поговора нема,
Оде она облачити тило. 40
Иван пође у одаје горње
И на тило удари одиље.
Изађоше прид високу кулу,
Посиђоше два добра коњица,
Па одоше путом путујући 45
До онога бана угарскога.
Али их је бане угледао,
Па он оде у високу башћу,
Те он хвата змије шаровите,
Па их коље к'о јање малено. 50
Па он смиша змијинскога јида:
Пола вина, а пола је јида.
Прид Ивана тад се изшетао
И у руци чашу је понио.
Па Ивану тихо бесидио: 55
»Добро доша, мили побратиме!
Јеси ли се, брате, уморио,
А јеси ли, Иво, ожеднио?
На ти, брате, рујна чашу вина!«
А Ивану драго пити вино: 60
Узме чашу у десницу руку,
Привари се, уједе га змија,
Кад попио једну чашу вина,
Пола вина, пола змијског јида.
Дочим дође у високу кулу, 65
Пад' Иване к'о јање заклато,
Срдчана га мука ухватила.
Манда скаче кано и помамна,
Али јој је бане бесидио:
»Досад јеси Иванова била, 70
Одслен моја, вира ти је моја!«
Тад овако Манда бесидила:
»Хајд' отолен, млад угарски бане,
Гди су твоји кићени сватови,
Та није ми Иван погинуо?« 75
Ма јој бане тихо бесидио:
»А није ти Иван погинуо,
Него се је вином опојио!«
Ма се Манда гро'том осминула,
Па овако Манда бесидила: 80
»Вавик Иви драго пити вино!«
Па улази у високу кулу,
Па Ивану ричи бесидила:
»Ма што си се вином опојио?«
А Иван јој ричи бесидио: 85
»Ја се вином нисам опојио,
Срдчана ме мука ухватила.
Нег' изведи доброга коњица,
Да идемо к Сењу каменоме!«
Али бане тихо бесидио: 90
»Немој, побро, од Сења Иване!«
Ал' се Манда била доситила,
Те је бану ричи бесидила:
»Еј, бора ти, господаре бане,
Пусти мене к Сењу каменоме. 95
Да га иђем Сењанин Иваном,
Доклен мени Иване примине,
Писат ћу ти листак књиге биле,
Па ћеш доћи к Сењу каменоме,
Одвест ћеш ме ка' своју љубовку!« 100
На то се је свировао бане,,
Па је пушта из облице куле.
Тад дигоше Сењковић Ивана,
Дигоше га на добра коњица,
Око коња њега увезаше, 105
Па га гони к Сењу каменоме.
Ма кад га је угледала мајка,
Жали мајка иза свега гласа.
Када дође двору биеломе,
Тад Иван је љуби бесидио: 110
»Стери брзо мекане душеке,
Лако ћу ти боле приболити!«
Скину њега љуба са коњица.
Па га леже на меке душеке.
То изусти, а душу изпусти, 115
И примину, покојна му душа!
Тад се мисли млада Мандалина.
Још Ивана укопала није,
Одмах пише листак књиге биле,
Па је шаље млад угарском бану. 120
Па у књизи њега поздравила:
»Драги бане, драги господаре,
Дођи, бане, к Сењу каменоме,
Ма не води друга ни једнога,
Обноћ, бане, ти доходи мени, 125
Ради, бане, Иванове мајке!«
А кад бану књига долазила,
Књигу штије, па се на њу смије,
Од свог биса у аере ђиса!
Одмах бане направља коњица. 130
Манда иђе у високу башћу,
Па хватала змије шаровите,
Она коље змије шаровите,
У чашу је уточила јида,
Пола вина, пола змијског јида, 135
Па га носи у високу кулу,
Па налила другу чашу вина.
Кад ето ти угарскога бана,
Дође бане у мермер-авлију.
Али га је угледала љуба, 140
Па се прида њ Манде изшетала,
Коња прима, па се с баном пита,
Па је бану ричи бесидила:
»Јеси ли се, бане, уморио?
Хај'мо, брате, у високу кулу, 145
Па ћемо се понапити вина
До зорице и до била дана.
Одмах хај'мо к двору биеломе,
А кад ми је Иван преминуо!«
Једва тога бане дочекао. 150
Коња тури у топле подруме,
Бана води кули уз мостове,
За столове њега је сидала.
Узе Манда једну чашу вина,
У десницу вино узимала, 155
Па је бану тихо наздравила:
»Здрав, бора ти, господаре бане!«
Попи Манда ону чашу вина,
За другу се Манда је машила,
У којој је змијинскога јида, 160
Па га даје млад угарском бану:
»Попиј, бане, мили господаре!«
Узе бане једну чашу вина.
Када бане чашу је попио,
Одмах се је бане преврнио. 165
Тад се љуба ћорде добавила,
Одсиче му са рамена главу.
А кад ли је јутро освануло,
Узе бана млада Мандалина,
Па га виша у високој кули, 170
Нека виде сењски витезови.
Нек' гледају угарскога бана,
Како љуба осветила мужа.
Тако Манда Иву осветила,
И тако је бана погубила.175
