УВОДНЕ НАПОМЕНЕ
Интересовање за народне лирске песме југоисточне Србије јавља се већ почетком XIX века и траје до наших дана. Први записи су из пера чувеног посленика у области народне књижевности — Вука Стефановића Караџића. Међу стотинак лирских песама у његовој збирци „Мала простонародна славеносербска пјеснарица” из 1814. године, налази се и једна стара љубавна песма из Тимочке Крајине:
— Кажи, Радо, кажи брати,
кол’ко имаш љубовника?
— Ја и имам до тројицу:
један ми је у Загорју,
други ми је у Поломљу,
трећи ми је украј двора.
Који ми је у Загорју,
Загорје га изгорело,
који ми је у Поломљу,
Поломље га поломило,
који ми је украј двора,
украј двора, украј срца;
жив да ми је, мил да ми је!
У напомени Вук Караџић је написао: „И Поломље и Загорје (наије или кнежине) доље преко Тимока, а ову пјесму је сам чуо у Неготину од једног Турчина, који је млого година бивао субаша по Тимоку”. Осим тога, истакао је да је уместо дијалекатског заменичног облика ги употребио и. У каснијим издањима песма је штампана с овом дијалекатском особеношћу.
После Вука Караџића песме у источној Србији бележи Милош Милисављевић. Збирку је објавио 1869. године у Београду.
Интензивније бележење лирских песама на овом подручју настаје после 1878. године. Пирот, Ниш, Лесковац, Врање и друга места походили су многи књижевни радници, етнолози и музиколози интересујући се за стање фолклора, па је тако настало на хиљаде записа, више збирки, а доста материјала је остало у рукописима.
Популарност лирских народних песама југоисточне Сбрнје много су придонела и књижевна дела великих српских реалиста Борисава Станковића и Стевана Сремца.
По речима Владана Недића, Борисав Станковић „их је расуо, преко тридесет, по „Старим данима”, по свим различитим издањима „Коштане”, по „Нечистој крви“ — али расуо као месечину по своду, тако да оне добијају дубину од пространства у коме трепере, а пространство дубину од њих. Свакако су завичајне песме, чулне и танане, биле Станковићу велико надахнуће.[1] Бора је и сам био изврстан певач, па је народне песме уносио у своја дела не као живописну слику ради спољње декорације, већ као дубински смисао човековог бића. Митке је само с песмом оно што јесте, Коштана је симбол поезије, музике и игре. Она се, као прави уметник, загледа у густу гору и осећа како она мирише. А и песме су такве — широке, дубоке, осећајне: „Жали, дико, да жалимо”, „Сан ме мори, сан ме ломи”, „Јоване, прво гледање”, „А ја сам ти, Лено, болан преболан”, „Стојанке, бела Врањанке”... Нико, ваљда, није тако од наших писаца, као Борисав Станковић, приказао дејство песме на човека, њену чудесну, орефејску моћ. У делу „Певци”, на пример, млади Стојан пева:
Ако се жениш, мене да земаш,
каран, каранфилчето, трандафилчето,
цвеће шарено, цвеће носено!
Стари хација („већ сасвим заборавив се”) тумачи песму: „Шта је то цвеће носено и шарено? То је девојка, момак, који се одавно познају, воле па већ се љубили, миловали и онда морају да се узму. То је цвеће шарено, цвеће носено, што је већ миловано, љубљено, једном већ такнуто, начето, понесено, није чисто, прошарано...”
То исто, али у мањој мери, налазимо и у приповеткама Стевана Сремца из старонишког живота — у „Зони Замфировој” и „Ивковој слави”. Песма је неотуђиви део природе старог хаџи-Замфира, лепотице Зоне, севдалије Мена, највећег и последњег песника старог Ниша — Калче, његових „побратима” и других. Топла, оријентална песма има магијску моћ. О томе илустративно говори фрагмент из „Зоне Замфирове”: „И у мају, кад цветају дафине, најрадије је седео на простртом сиџадету под њима, пушио, издавао наредбе, сркао кафу, и тада је врло мало мислио, само од времена на време издигне се на сиџадету, пружи нос — као хрт кад хвата траг — и увлачи мирис од жута дафинова цвета и шакама га још више граби и притерује своме носи. Мирис га тај заноси и опија. Буди у њему давне успомене тај оријенталски харемски мирис жутог дафиновог цвета. Па се чорбаџи-Замфир сећа дахирета и решмета, и фереџа и бадемастих великих очију, и песме једне која се негда тихо певушила по српској махали — тихо, да Турци не чују —, песма о младом кавуру и о Зејни некој! Тада га обузима слатка сета, и стари Замфир тада тихо жали за младошћу својом под цветним дафиновим дрветом, које је и онда тако исто мирило.”
У југоисточној Србији је највише негована лирска песма. И она, по изузетним вредностима: интензитету емоција, сликовитости језика и чаробним преливима звукова и боја, иде у ред најлепших остварења у нас.
Састављачи ове књиге прегледали су збирке, часописе и друге публикације у којима су штампане и песме из ових крајева и одабрали 142 песме према њиховом укусу, репрезентативне. Њихово је жеља била да изабране песме, једна крај друге, заблистају у пуном сјају и да у својој лепоти и вредности доћу до широког круга љубитеља народне поезије и уметности уопште.
Класификација је и нама, као и другима који су се оваквим послом бавили, задала доста тешкоћа, јер се песме, попут и других књижевних дела, често измичу разврставању. Наиме, многе ол њих могу бити једнако љубавне као и обрадне, посленичке као љубавне, итд. Љубавни мотив, несумњиво, доминира. Држали смо се, углавном, уобичајне класификације у нас, поштујући, при том и груписање које су записивачи примењивали. Нисмо ишли за тим да заступимо све врсте и подврсте, него смо настојали да песме бирамо према њиховој поетској вредности. То нас је ослободило и обавеза да равномерно заступимо све крајеве Југоисточне Србије, али како се на овом пространству, под истим или сличним условима, једнаким или сличним сензибилитетом певало у прошлости, природно је остварен и овај принцип, у начелу наравно, па су тако изабраним примерима представљени: Зајечар, Лужница, Понишавље, Лесковачка Морава, Врање, итд.
Осећамо, такоће, потребу да дамо нека објашњења која се односе на техничку страну рада. Одабране песме донели смо изворно. Извршили смо неопходне измене, које суштински ништа не ремете: свакој песми смо дали наслов (тако је и у народу), разделили смо их на строфе, избацили смо наводнике за управни говор и увек смо га обележили цртицом и уједначили правопис, где је то било могућно, према сада важећем.
На крају, желимо посебно да истакнемо дубоку и трајну захвалност универзитетским професорима др Твртку Чубелићу, др Радомиру Ивановићу и др Шефћету Плану који су својим стручним саветима допринели коначном уобличавању књиге.
Референце
уреди- ↑ Владан Недић, Народне песме врањског краја (поводом збирке Момчнла Златановића), Игличе венче над воду цвета, Врање, 1967, стр. III.
Извор
уреди- Момчило Златановић и Станиша Тошић, Чудно дрво - лирске народне песме југоисточне Србије, Градина, Ниш, 1971., стр. 5-8.