Туђинче (драмолет у једном чину)/2
II
БОСА (Ослоњена на врљике, узненирена, гледа за Младеном те и не примећује кад наилази тетка Томанија, која слази путем озго).
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Је л’ Младен опет оде на станицу?
БОСА (Тргне се): Ти си тетка?
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Рекох, је л’ Младен оде на станицу?
БОСА: Јес’! А куда ти?
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Ето, пошла и ја.
БОСА: Нећеш ваљда и ти доле?
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Не, бо’ме, него баш теби сам пошла!
БОСА: Ако! Уђи!
ТЕТКА ТОМАНИЈА (Улази у двориште): Помози ти Бог!
БОСА: Бог ти помог’о! Седи, уморила си се.
ТЕТКА ТОМАНИЈА: (Седа. Снебива се да отпочне разговор): Овај... рече ми Младен, данас баш долази?
БОСА: Долази.
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Ама он?
БОСА: Па он!
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Па то, рекох, да га видим. Од кад га себе нисам видела. Лане, о Крстов-дану, прошло три године, — а кад је себе био Крстов-дан! Биће скоро четири године, је ли?
БОСА: Четири!
ТЕТКА ТОМАНИЈА Много!... Други долазили и на осуство, а он баш никако.
БОСА: Није могао, ваљада!
ТЕТКА ТОМАНИЈА Није, дабо’ме! А одакле долази, је л’ са границе?
БОСА: Откад су се вратили они са границе! Него он... кажу био заробљен, па био негде по свету... ко зна... (Чује се близак писак и клопарање локомотиве. Она се тргне и оде врљикама да отуд види).
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Је л’ стиже?
БОСА: Јес!
ТЕТКА ТОМАНИЈА (После извесног ћутања): Па, овај... како велиш?... Што ћеш?
БОСА: (Слеже раменима): А што могу?
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Право да ти кажем ја сам тога ради и дошла. БОСА: А што тога ради?
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Па тако!... Не знам како ћеш... Како ће он?
БОСА: (Са резигнацијом): Како хоће!
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Рекох, да сиђем до тебе; опет боље да се нађе ко од својих крај тебе.
БОСА: Што... не треба!
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Може, велим...
БОСА: Нек’ чини што хоће, ја из ове коже не могу!
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Мислила сам: како би било да се склониш ти код мене, па ја да га дочекам?
БОСА: Где бих ја остављала своју кућу?
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Тако сам ја смислила, а ти... како те Бог учи!
БОСА: Нећу да се кријем! Ако је за то, боље да ниси дошла!
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Што?
БОСА: Тако... боље је да будемо сами...
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Ако ти мислиш...
БОСА: Боље је!
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Ја тебе ради...
БОСА: Па, мене ради, боље је...
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Па велиш ја да идем, да ве оставим?
БОСА: Да не оставиш!
ТЕТКА ТОМАНИЈА: Добро, ћери, да те послушам. Нек’ буде како ти кажеш да је боље. (Диже се). Ја то тебе ради... (Пође, па застане). А ти, овај... знаш... ако што.. ено моје куће! (Одлази).
БОСА: (Испраћа је): Хвала ти! (Остане на огради и погледа доле пут станице. Затим се сети нечега и брзо утрчи у кућу).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|