Туга у камену
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза;
А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.
И кренем, и родна коб
све дубље ме корени.
И крикнем,
и у срце као нож рођени зарије се крик.
И крвљу ту па ту
матером у круг.
А свићем са зорама,
а с вечери сетно
нестаје ме за горама.
И немо из твари тугом
објави се друг.
И тугом зацвркуће тица
и зазелени луг.
И секира кад љуто
засече дуб;
и јагњету вук, - кости кад млави зуб;
немо све свему тугом
верни остане друг.
Слобода робу, - одбегнем далеко,
а све дубље ту.
И благослов што гробу
колевци проклетство неко, -
одужити дуг.
Све зове, -
остајем.
Кореном у камену
тузи затварам круг.
Патнику из тиха срца
то чудно пукне зоре цик.
И чудно,
на рамену себи,
светли свој сагледа лик.
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза.
А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.