Томаида (драма у три чина)/27
IX
ДЕСПОТ, ХАЈДУЦИ
ЛАМБРОС: Мисли ли твој деспот седети још дуго у Триакали?
ДЕСПОТ: Ја не знам шта мисли, ал’ знам да не мисли ићи.
ЕЛЕФТЕРИОС: Зна л’ ОН да се ми овде у планини нисмо искупили, а куће и породице напустили зато само да се око ватре грејемо.
ЗАФИРИОС: И зна ли да сила његова не може бити јача од гнева народног?
ДЕСПОТ: Извесно све то зна, јер му казују.
СТАВРОС: Па ипак безбрижно проводи веселе ноћи; певају му певачице из Амбрахије; играју му играчице из Јоанине!
ЛАМБРОС: Те пркоси народу коме је слободу одузео.
МАНОЛИС: Ил’ се весели можда пред главу.
ПРВИ МЛАДИЋ МОЛОСКИ: Ако те не обесимо те се вратиш жив, реци твоме деспоту: нека се весели, јер за дуго му неће бити. Сва редом епирска племена буде се; дивља Етолија спремна је и нестрпљива је на наш миг; ратоборни пастири из Акарнаније чекају само да сагледају ватре на планинама, а горштаци влахиотски већ су на ногама. Још мало само, можда још који дан, и Пиндос ће стари запевати песму, али се уз ту песму неће веселити Немањић из Трикале.
ВИШЕ ЊИХ: Тако је, тако је, паликари! (Поједини се разилазе Још одмах после кола појединци се постепено и неприметно удаљују, како би их што маље остало.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|