Викизворник

Тодор М. Бушетић: Народна медицина Срба сељака у Левчу

Тодор М. Бушетић: Народна медицина Срба сељака у Левчу: САНУ, Српски етнографски зборник књ. 17, Етнолошка грађа и расправе, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд, 1911.

COBISS.SR-ID - 136229644 (https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/136229644)


VII. Бајање

уреди

1. Врат. —

2. Пришт. —

а). Бајалица узме хладан какав камичак и обноси га (кружи) око пришта. Уз то нешто говори (баје) и такне у пришт камичком. Тако три пут. Оно лице, које је донело онај камичак, мора тачно знати оно место, где је камичак на земљи лежао, и мора га у онај исти положај ставити, као што је раније био.

б). Пошао црни човек у црну гору

3. Нициња. —

4. Ницина или чир. —

5. Плач код деце. —

6. Гушобоља. —

7. „Красте“ („пљугавице“). —

8 Ране. —

а) Обреж пасе ливаду

б). Лако перо

9. Црвени ветар. —

а). Пошао низ поље Милован

б). Колико се та вода

в). На крају сваког бајања бајалица говори:

„Света Петко и Света Недељо
и сви Свеци — Светитељи
(или: „и анђели божји"),
мени опростите,
Миловану помозите;
подајте му живот и здравље,
крепост и лакост итд.",
а и:
„да се одели болест од Милована,
као што се дели дан и ноћ,"
(како која. бајалица).

г). Иде Свети Ђорђе

10. Змијин ујед. —

11. Недра (болест сиса). —

12. Страва. —

а). Сунце зађе за гору

б).

Бајалица рашчепи чеперак по земљи и каже:

Колико се ова земља уплашила...
(ту чеперак стави болеснику на срце и настави)
Толико се и Милован (или како му је име) уплашио.
Тако три пута.

13. Секавина. —

14. Урок. —

15. Јаштерица. —

16. Изгоретина. —

Ватра к ватри

17. Бубе (у глави). —

VIII. Народни лекари (видари). — Бајалице. — Врачаре. — Варалице.

уреди

     Болесника на селу у Левчу лечи или вида обично каква стара жена — „чисга жена" (тј. жена, која је престала рађати и с човеком сношај имати). Ређе то чини каква млађа жена, која је видање од какве старије жене изучила. Млађи човек врло је ретко видар.
     Лекар или видар је обично старија жена или човек — зато, што тај посао ваља само чиста жена или човек да раде. Ово је по свој прилици остатак из прастарих времена, кад су старији људи као искуснији и разумнији умели својом молитвом („бајањем" умилостивити божанство и измолити здравље за оболелога, јер и садања бајања нису ништа друго, до врло просте жеље, које се обично свршују молитвом за оздрављење.
     Свет им је поверавао, а и морао поверовати, те су у старије време имали лепу заслугу. Њих је било мало, а света доста. Па и данас има простога народа, који радије иде народном лекару или видару, него ученом: — махом због тога. што су учени лекари и апотекари за наш сиротни народ врло скупи.
     Али поред тих, тако рећи, простодушних лекара у народу појављивали су се, а и сада се појављују, праве варалице у томе правцу, и глобе народ. Користећи се познавањем особине сељака, да више воли ићи врачари и бајалици него лекару, те се варалице служе разним мариФетлуцима, те на врло лак и прост начин дођу до велике награде. Због тога и данас у Левчу иду од села до села и од болесника до болесника извесне на гласу бајалице и врачаре, те на тај начин маса болесних људи, не тражећи помоћи у лекара, пропада и умире.
     Највише варалица у Народној Медицини има Цигана, и то махом Цигана бакрачара и свирача, а варају већином на овај начин. Кад дођу у какву кућу, где домаћица носи црну шамију на глави, или не виде ни једно дете ни у кући, ни у авлији, одмах у првој наредној кући испитају и сазнаду: како су у тој кући сва деца помрла. После десетак дана понова долазе тој кући и сажалевајући домаћина и домаћицу затраже дозволу, да бацањем угљевља виде, је ли чиње. Домаћин и домаћица им, наравно, то дозволе. Циганка баци један угљен у каленицу с водом, угљен чвркне, а она ће рећи: »Ете!" — Баци други угљен, па кажр: „Видим ја." Па се окрене домаћици и каже: „Проклети да су!... Јаднице јадна! Имала си децу као злато. Али има једна ороспија, што ти јутро-вече долази. — Ти је знаш, која ти је. Ја је не знам. Она ти је учинила. Обнела ти катанац око куће, и закопала га... Али ја то могу да рашчиним."
     „Па деде, ако Бога знаш. Да ти дам што заиштеш", вели безазлена сељанка.
     Сад, видев, да је лов пао на удицу, стане пазар тврдити: „Јест... али ја то не могу пре, него у младу недељу" удешавајући, да има десетак дана мегдана. „Ја морам ићи чак у Копаоник, да нађем једну траву." — А ожалошћени домаћин и домаћица на све пристају.
     Одмах друге, или треће ноћи дођу Циганин и Циганка, кад у кући све спава, те Циганин у дну дворишта дражи псе, а Циганка с другог краја прескочи у двориште. И, како је већ спремила зарђали затворени катанац, она га закопа пред сами кућни праг. Ово најрадије раде кишне ноћи, јер се лепше закопа, да се не позна. Исте ноћи оду Циганин и Циганка кући. Другог дана долази Циганка и доноси неку траву (коју било) па је, бајаги, обноси око куће — да је, кад буде баш над катанцем, намерно испусти. Тада се шапућући бајаги моли Богу и зовне домаћина, те овај онде копа будаком и заиста ископа катанац. Нађени катанап толико убеди домаћина и домаћицу, да су готови све на свету дати Циганки. И Циганка сад тек стане тврдити пазар. Тражи кошуљу необукивану, стајаће одело женско и мушко, сребрну пару, кокошку без белега, две нове кашике, соли, погачу, чутуру вина, нов лонац, главицу црна лука — „све што јој је за рашчињавање потребмо", да бајаги баци на раскрсници. Домаћин то све да. И сад се погоде за новац, те се дешава, да узме и по 100 и више динара.
     Циганке варају и на овај начин. Чим кога н. пр. заболи уво, Циганка сабере неке црвиће са биљке „џешљике", у којој они живе, мете их крадом у уста и кроз цев, теглећи из ува, бајаги вади црве, језиком угура црва у цев и издува га напоље. За сваког таког црва сељак плаћа по 40—80 пр. дин. Кад Циганки нестане у устима црви, она онда вели: „Има још. И докле год не извадим матицу, не може их нестати, јер их она пили." На тај начин долази болеснику по неколико месеци, па кад види, да онај нема већ откуд плаћати, извади тобож’ матицу и више не дође.
     Дешава се по гдекада и ово. Понекој домаћици ваде Цигани црве из ува „кроз цев и убрус", а то ће рећи: убрусом јој покрију очи тако, да не види, како друга Циганка краде вешалице с мотке и сече сланину, па у џакљу трпа. Јадна жена после не сме то домаћину ни да ода.
     И ово је један начин, како Циганке народ варају. Дођу у село, па неког из села, који потанко зна све прилике, за добру плату склоне у чергу, па им казује све незгоде појединих домаћина, који код њих долазе за чиње, лекове итд.

IX. Лекови и лечење

уреди

     Готово за сваку болест, њему познату, има наш народ и свој лек. У овом крају н. пр. лече поједине болести овако.
1. Кашаљ, — а). Настругу кожу са голе пете болесникове. Ту кожу помешају с медом, и свако јутро болесник једе по мало од тога.
б). Настругу доста од жељкине корубе и то мету у залог хлеба, па увече даду болеснику те поједе.

Преузето из „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Тодор_М._Бушетић:_Народна_медицина_Срба_сељака_у_Левчу&oldid=133227”