ДРУГИ ЧИН
◄   ПОЈАВА II ПОЈАВА III ПОЈАВА IV   ►

ПОЈАВА III
Дорина, Маријана
  
ДОРИНА:
Јесте ли ви језик изгубили, када
сва улога ваша сад на мене пада?
Кад безуман предлог једнако слушате,
а ниједном речју отпора не дате?
МАРИЈАНА:
Тако строгом оцу шта сам рећи могла?
ДОРИНА:
Реч која би у тој невољи помогла.
МАРИЈАНА:
Шта?
ДОРИНА:
Да љубав није општа и, пре свега,
да се венчавате рад себе, не њега;
а кад се вас тиче, треба да увиђа
да муж има право вама да се свиђа;
и кад му је Тартиф драг, што прича свуда,
нека се слободно за њега и уда.
МАРИЈАНА:
Власт је оца таква нада мном, признајем
да му никад не смем отпора да дајем.
ДОРИНА:
Али размислимо. И Валер те тражи.
Волиш ли ти њега, ил' не волиш? - кажи.
МАРИЈАНА:
Ах! како, Дорина, моја љубав страда
кад ме и то питаш тако изненада!
Зар ти нисам срце отворила своје,
и зар не знаш докле иду жудње моје?
ДОРИНА:
Шта знам да л' је говор и од срца био,
и да л' вам је овај просилац баш мио.
МАРИЈАНА:
Твоја сумња бол је, Дорина, за мене;
нежности ми нису биле прикривене.
ДОРИНА:
Дакле, волите га?
МАРИЈАНА:
Свом душом и чисто.
ДОРИНА:
Изгледа, и он вас воли тако исто.
МАРИЈАНА:
Мислим.
ДОРИНА:
И обоје желите да скора
веридба вас споји у браку?
МАРИЈАНА:
Ван спора.
ДОРИНА:
Шта мислите с оним другом што вам нуде?
МАРИЈАНА:
Ако ме присиле, да ми то смрт буде.
ДОРИНА:
Одлично: ко би се тог мог'о да сети!
Да бисте се спасли, ви ћете умрети.
Лек је изванредан. Да човек полуди,
кад и тако нешто још чује од људи!
МАРИЈАНА:
Забога, Дорина, ти си пуна једа,
и ти немаш смисла за туђ јад, изгледа.
ДОРИНА:
Не, ја немам смисла за брбљања сушта
и кад неко, к'о ви, у борби попушта.
МАРИЈАНА:
Шта ћеш, кад ме патње кукавицом чине.
ДОРИНА:
Ал' љубав у срцу захтева чврстине.
МАРИЈАНА:
Зар се ја не браним да ме не одвуку
од Валера, а он - прекрштених руку!
ДОРИНА:
Шта? Зар што је неко тврдоглавац, који
пред Тартифом својим сав залуђен стоји,
и што брак пропада због таквога оца,
зар је то кривица вашег просиоца?
МАРИЈАНА:
Ал' кад га одбијем, гласан презир кажем,
хоћу ли тим љубав срца да докажем?
Могу због ње, ма да у мени трепери,
бацити стид жене и дужности кћери?
Хоћеш ли да душу пред светом излажем? .
ДОРИНА:
Не, не, ништа нећу. Ја хоћу да кажем
да сте Тартифова, да би грешка јака
била скретати вас од таквога брака.
С каквим правом могу ја бити противна?
Прилика је сама по себи већ дивна.
Тај господин Тартиф, о, па то је неко;
тај господин Тартиф није, свак би рек'о,
балавац што не зна ни да се усекне;
част је кад његово име жена стекне;
од целог је света већ славом награђен;
племић по пореклу, телом добро грађен,
с устима црвеним, лицем као ружа:
срећни ћете бити поред таквог мужа.
МАРИЈАНА:
Господе!
ДОРИНА:
Каква вас радост само чека
кад вас виде женом тог дивног човека!
МАРИЈАНА:
Ох, стани, мани се разговора така,
укажи ми помоћ против тога брака.
Готова самна све, предајем се теби.
МАРИЈАНА:
Ако ми се и тај јад нанесе клети,
кажем ти, Дорина, боље је умрети.
ДОРИНА:
Не узбуђујте се. Још постоји мера
да се све то спречи... Ал' ево Валера.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Жан Баптист Поклен Молијер, умро 1673, пре 351 година.