Тамни тренуци
Не хватај, драга, више руком белом
За моје стабло. Затрести се неће,
У слаткој жудњи и са снагом целом
По теби лепо да разаспе цвеће...
Гледај, у њему сада гнезда вију
Пауци кобни и црв гризе, дубе...
Отрубиле су све његове трубе
Вихора, страсти и чезнућа свију.
Оно сад мисли само да је варка
Све овде што је, а истина сушта
Једино она црнориђа барка
Са нама што се изгуби и спушта
Тамо где Лете вал хуји и јечи...
Оно сад мисли: праве среће чаша
На том свету да је смрт наша,
Јер кроз њу богом бива син човечи...
Вај, све је ветар и звук празних речи...