Тако је морало бити (драма у три чина)/9
IX
МАРИЈА, СТАНКА, ПРЕЂАШЊИ
МАРИЈА, СТАНКА (улазећи, у један глас) А, а, срећан дан, срећан дан!
СТАНКА: Најпре те ја морам пољубити. (Љуби је.)
МАРИЈА (љуби је такође) Чедо моје! Желим ти много, много среће!
СТАНКА: Ово је мој мали дар. (Даје јој шатулу и љуби се поново с њом.)
МАРИЈА: А ово мој! (Исто као пре.)
ЈЕЛА (љуби јој руку)
НЕДЕЉКОВИЋ: Молим, ти дарови иду с напоменом да је и један и други моја идеја.
МАРИЈА: Ех, да, мислила сам ја и сама.
НЕДЕЉКОВИЋ: Можда си мислила брош уопште, али не од слонове кости. Слонова кост, то је моја идеја.
ЈЕЛА: Ох, зашто све то; та нисам више дете.
НЕДЕЉКОВИЋ: Да шта си?
МАРИЈА: Нама си увек дете.
СТАНКА: И још један дар. (Даје јој један цвет.) Из моје саксије први цвет.
ЈЕЛА: А зар није боље да си тај први цвет дала твоме заручнику?
СТАНКА: О, имам ја још један за њега.
ЈЕЛА: Али седите. Боже мој, збунила сам се па вас и не нудим. Софија, ходите, прихватите. (Помаже мајци и Станки, које скидају шешире.)
СОФИЈА (пошто и сама помогне, односи)
ЈЕЛА: Замислите, ја нисам ништа ни знала за данашњи ручак. ðорñе је нарочито хтео да ме изненади.
СТАНКА: Зар ниси знала ни да смо позвани?
ЈЕЛА: Не.
МАРИЈА: То је добро, то је лепо од твојег мужа.
НЕДЕЉКОВИЋ: Па да, зашто не би он био једанпут у животу духовит?
МАРИЈА: А ко је све позван?
ЈЕЛА: Само ви, најужа породица.
СТАНКА: И Милан?
ЈЕЛА: Но па да, зар није и он најужи члан породице?
НЕДЕЉКОВИЋ: Него када је реч о најужој породици, знате ли ви да је малопре био овде стари пријатељ, Миланов отац?
СТАНКА: Да честита?
МАРИЈА: Откуд то?
НЕДЕЉКОВИЋ: Да, честитао је, али смо водили и друге разговоре и преговоре.
МАРИЈА: Какве преговоре?
ЈЕЛА: Изненадиће вас. Пријатељ захтева да прстен буде сад у суботу.
НЕДЕЉКОВИЋ: И ја сам пристао.
МАРИЈА: Забога, Јакове, како си на то могао пристати? То је немогуће! Немогуће, разумеш ли!
СТАНКА: Није ми ни хаљина готова.
МАРИЈА: Данас је четвртак, је ли... петак... субота. Немогуће. Како си само могао пристати пре но што нас запиташ?
НЕДЕЉКОВИЋ: Објасни ми ти, Јело, зашто сам пристао. Ето, Јела ће вам казати.
ЈЕЛА: Немојте се љутити, мајчице, али вас уверавам да би и ви пристали да сте били овде.
МАРИЈА: Али како бих могла пристати? Ето, тек ће сутра бити готов тапет у великој соби, па онда Станкина хаљина, па хиљаду других ствари које треба припремити. Не, не, што не може бити, не може.
ЈЕЛА: Све, све је то мање од великог разлога који је оца определио да пристане.
НЕДЕЉКОВИЋ: Најзад, ево у чему је ствар...
ЈЕЛА: Знате шта, оче, то не мора Станка чути. Идите с мајком у моју собу и објасните јој. Ја сам уверена, када јој све кажете, да ће се измирити са вашом одлуком.
НЕДЕЉКОВИЋ: Дабоме. То си се добро сетила, не мора Станка чути све наше бриге. 'Ајдмо ми, Марија, овамо! (Одлази.)
МАРИЈА (одлазећи за њим) Не знам у чему је ствар, али што је немогуће, немогуће је. (Оде.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|