Тако је морало бити (драма у три чина)/45
VII
ОБРАД, ЂОРЂЕ
ОБРАД (пошто су остали сами) Ти си се спасао?
ЂОРЂЕ: Да!
ОБРАД: Како?
ЂОРЂЕ: Спасла ме је жена.
ОБРАД: Она? Како те је она могла помоћи?
ЂОРЂЕ: Онако како само најбољи пријатељ може помоћи. Отела је од свога оца новац који је спремио за мираз млађој ћери, а који је синоћ, о прстену, морао бити положен. Отела је, свесна да тиме руши срећу своје сестре и радост своје породице.
ОБРАД (седа) А обавило се синоћ прстеновање?
ЂОРЂЕ: Обавило се, а и то је могуће било само зато што је она учинила један нечувен напор, кад је спасла мене да спасе и срећу сестрину. Од тога се и поболела, од тих силних узбуђења, немира и бура које се пуна два дана витлају над нашим главама.
ОБРАД: Где је по други пут нашла новац?
ЂОРЂЕ: На зајам? Од једног... пријатеља њихове куће.
ОБРАД: На зајам? Толику суму? Под каквим условима?
ЂОРЂЕ: Ја не знам још тачно. Нисам је болесну хтео тим питањима узнемиравати. Тек рекла ми је да је под врло тешким условима и преклињала ме је да ту суму што пре вратим.
ОБРАД (размишља) Ти мораш за све то бити благодаран жени?
ЂОРЂЕ: Још како!
ОБРАД: Јер она је толико учинила за тебе.
ЂОРЂЕ: Као што би мало која жена учинила.
ОБРАД: А не помишљаш да је то само себичност.
ЂОРЂЕ: Стриче!
ОБРАД: Мислим, не помишљаш ли да је она тиме себе спасавала, а не тебе?
ЂОРЂЕ: Како себе?
ОБРАД: Свој углед и углед породице, и...
ЂОРЂЕ: О, како си у суровости неправедан, стриче. Кад би ти знао колико ми је ова невоља среће донела!
ОБРАД: Среће?
ЂОРЂЕ: Да, чудно је то, па ипак... можда као море што треба да се буром заниха па да из утробе бисер изнесе или, можда... ја не знам, али знам да овај олуј, који се био завитлао и претио да ми живот вечитом невољом затрпа, знам да ме је он вратио животу. Јер, одиста, у
првом часу, кад сам Јели саопштио недаћу, у њој се јавила жена; она није питала... зашто, ни како, она се као дављеник хватала за сваки предмет, за сваку сламку; тражила је само да ме спасе.
ОБРАД: Да...
ЂОРЂЕ: Затим је, после првога страха, хтела да сазна и узрок несрећи и тај је разговор почела пребацивањем, сручујући сву кривицу на мене. У мени си тада, мада сам био претрпан болом и бригом, први пут пробудио понос човека који је све подносио, свачем попуштао, свему подлегао, све примао...
ОБРАД (устаје и спушта му руку на раме) И...?
ЂОРЂЕ: Одбио сам мушки сва пребацивања; рекао сам... рекао сам све оно, стриче, што си ти мени говорио, рекао сам отворено; рекао сам реч коју сам давно требао рећи и... (Пауза) Та и таква реч, која је требала да повећа провалу између нас, њој је напротив скинула копрену с очију, она је погледала истини у очи; она је мене познала. Ја сам јој у том часу изгледао снажан, достојан и она ме је заволела. Она ме је у том часу познала и ја њу. Веруј, стриче, она ме је заволела и све што је радила затим, радила је да спасе љубав своју, радила је да спасе мене, јер ме је волела. О, стриче, преда мном је сад тек живот, живот нов, живот који нисам познавао...
ОБРАД: Чекај! Ја нисам дошао да ти тај живот ометем. Напротив, ја му се радујем и ако могу, помоћи ћу, а нећу одмоћи. Срдит сам био на тебе док си слеп кроз живот ходио, ал' кад си прогледао добро, боље за тебе. Будан и трезвен човек, кога не воде већ који сам иде, кадар је велике терете носити. Таквом човеку радо ће свако пружити руку.
ЂОРЂЕ: Хвала ти, стриче!
ОБРАД: Ја, знам, прекјуче, кад сам ти онако грубо говорио, није ти било право. Кад човек говори истину, вели се да је без срца. А није тако. Ти не знаш да сам од онога часа, када смо прекјуче разговарали, ја сав посао напустио и трчао на све стране, и обишао све пријатеље. И најзад, нашао сам; израдио сам зајам из нашега учитељског фонда. Истина, ти си свршио ствар, ал' велиш под претешким условима. Услови овог зајма су врло повољни па би се могао искористити да се откупиш и... ето, да покажеш жени да си и ти кадар наћи. Није увек добро бити исувише обавезан жени.
ЂОРЂЕ (радосно узбуђен) О, стриче, како да ти благодарим на тој бризи! Како би сироту Јелу то обрадовало! Веруј, ја мислим да је она стога највише болесна. Та вест би је окрепила као најбољи лек. Дозволи, стриче... (Пожури у собу Јелину, ал се убрзо врати отуд)
Спава, нећу да је будим, сву ноћ није спавала.
ОБРАД: Још боље. Док она спава, 'ајде пођи са мном до једнога мога пријатеља из управе фонда, да ствар утврдимо. Ја сам разговарао, али нисам ништа закључио док с тобом не проговорим. 'Ајде пођи, па кад се вратиш, а ти обрадуј жену.
ЂОРЂЕ: Да, да, пођимо. Још како ће је то обрадовати; ја мислим тога часа ће оздравити. Софија, Софија!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|