Тако је морало бити (драма у три чина)/10
X
ЈЕЛА, СТАНКА
ЈЕЛА: А ми? Ходи овамо, разговараћемо о твојој срећи. Знам да ти је то најмилији разговор. (Грли Станку и доводи је до отомана, где обе седају.)
СТАНКА: О мојој срећи? О њој се нема шта много говорити. Ја сам срећна и, ето, то је све.
ЈЕЛА: Одиста, томе додати што било би сувишно. Зар има што лепше но бити жена онога кога свом својом душом волимо?
СТАНКА: И који нас воли.
ЈЕЛА: Тај сам услов изоставила, он се сам собом разуме. Тебе, душо, мора свако волети.
СТАНКА: Ах, Јело, а какве сам тешке часове преживела онда кад се замало није покварило.
ЈЕЛА: Да, да, и то због мираза. Одиста би била срамота да се за љубав тричавих неколико хиљада динара ствар покварила.
СТАНКА: А његов је отац тако био запео, као да је баш хтео да не успе.
ЈЕЛА: И како је наш сиромах отац добар. Пристао је на све, иако није могао, само да не омете твоју срећу. Још кад би знала колику је жртву отац поднео!
СТАНКА: Знам, узајмио је!
ЈЕЛА: И узајмио и заложио све што је могао, и све, све учинио, само да задовољи твога свекра. Њега мислим, јер Милан ваљда ту нема својих захтева?
СТАНКА: Милан? О, он је тако далеко од тога, он и не мисли на то. Ја сам у његову љубав тако уверена... тако уверена да... ја не знам шта бих радила да се прошевина случајно покварила. Бога ми, искрено ти као сестри кажем: чини ми се, без њега не бих могла живети.
ЈЕЛА (уздахне и загрли је) Баш си дете! Све, све се преживљује. Човек је јачи од свију болова! Зар си заборавила моју судбину? И ја сам волела, и мене је просио онај кога сам волела и који ме је волео, па, знаш већ, растурило се, покварило се... било!...
СТАНКА: Да. Ја сам те тако жалила, иако нисам онда још схватила такве болове. Да није Ђорђе тако добар, да те не воли толико и ти њега, ти би можда још и данас подносила те болове?
ЈЕЛА: Ох, дете моје, љубав која прво освоји девојачко срце остаје увек најслађи сан, који чак и дубоку старост гдекад узнемирује. Све друго што дође затим изгледа некако извештачено, нешто што личи на обману: усиљавање које нас чини пред самим собом неискренима...
СТАНКА (изненађено) Јело... па то што говориш... да ли те ја разумем?
ЈЕЛА (љуби је) Немој ме ни разумети... ја сам којешта говорила, сасвим којешта. Теби је бог доделио срећу, па буди срећна, буди безбрижна. Хајдемо овамо у собу, да распоредимо где ће ко сести. Разуме се, ти ћеш до Милана! (Устаје и поведе Станку у собу где је постављен сто.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|