Судбина једног разума/8a

ДЈЕЈСТВО ПРВО

ПОЗОРИЈЕ 9.

ПОЗОРИЈЕ 9.

(МАНОЈЛО износи столице, ПРЕЂАШЊИ.)

ДОКТОР (Манојлу): Ту ћеш и ти остати, јер си ђак, да штогод научиш. (Шаљивцу) А ви узмите ову књигу (даде му своје Земљеописаније) и судите коме може чаша припасти. (Путнику) Па, гди сте путовали?
ПУТНИК: А куда нисам тумарао.
ДОКТОР: Јесте ли били у руској Азији, у египетској Африки?
ПУТНИК (зачуђен): У руској Азији, у египетској Африки?
ДОКТОР: Ви сте се збунили? (Погледи са задовољством на Шаљивца и Манојла.) Но ја ћу почети редом. Турску знам да нисте обишли.
ПУТНИК: Нисам, осим Влашке и Молдавије.
ДОКТОР: Како вам се допадају влашки сланици?
ПУТНИК: Ја мислим да неће бити лепши од бечки.
ДОКТОР: У Бечу, да се вади со!
ПУТНИК: А, ви мислите солокопње. Опростите, богами, код нас је сланик оно гди се со држи.
ДОКТОР: Ја се чудим, што Бибешко трпи, да је изображење и трговина јошт у детињству.
ПУТНИК: Ко је тај Бибешко?
ДОКТОР: Књаз.
ПУТНИК: А, Бибеско.
ДОКТОР: Како је Букареш на Дубровици?
ПУТНИК: Букурешт лежи на Думбовици.
ШАЉИВАЦ (гледи у књигу): Овде стоји Букареш и Дубровица. Ви нисте добро чули.
ПУТНИК: Може бити, премда ја знам и влашки.
ДОКТОР: Шта вам се чини од императорства архидуката Аустрије?
ПУТНИК: То не знам шта је. досад се звао император Аустрије.
ДОКТОР: Шкода што аустријска држава само о Јадарско море удара, иначе, како је на производима благословена, и како има вредне житеље, као Чесе, Словаце, Пољаце, Русњаце, Србље, Хорвате и Власе, могла би цветати, особито због бесплатежног пристаништа тријестанског.
ПУТНИК: Какво је то бесплатежно пристаниште? Ја нисам досад чуо да се за пристаниште гди плаћа.
ДОКТОР: Али гди је трговина слободна?
ПУТНИК: Аа, слободно пристаниште.
ДОКТОР: Јесте ли били у Праги?
ПУТНИК: Јесам, ја сам обишо целу Пољску.
ДОКТОР: Ја говорим о златној Праги.
ПУТНИК: Молим, то се не зове Прага, него Праг.
ШАЉИВАЦ: Прага, Прага треба да буде, тако пише у књиги.
ДОКТОР: Шта вам се чини од младог Болеслава, с чојаним и кожним фабрикама?
ПУТНИК: Није ми познат, а ко ће све фабриканте и познавати.
ДОКТОР: То је фабрикатно место.
ПУТНИК: Није ми познато.
ШАЉИВАЦ: Видите, код нас чујете што нигди нема на свету.
ДОКТОР: У Паризу сте били?
ПУТНИК: Здржавао сам се три недеље. Заиста варош неописана.
ДОКТОР: Јесте ли често одлазили у Камеру париску?
ПУТНИК: То не знам гди је.
ДОКТОР: Како не би знали? Камера париска и департамента.
ПУТНИК: То се зове Камера пера, а не париска.
ДОКТОР: О, не треба извртати! Мени је то познато, као и художни мост, звјездочтена кула, болница за глувослепе, ослабљене војнице Шта вам се чини од Хербоурга, Калаиса и Боулонге?
ПУТНИК: То ми је све непознато.
ДОКТОР: Зар ви нисте били у Хампагне на Весли, у којој се иначе краљ круноше и благосови; у Дијону, у Ангерсу Сарте, у Поитиерсу, гди се находи марве лекарно училиште, и фабрика свилешешира? Шта вам се чини од Дауфине, Провенсе, Ланведок с Роусилан и Гвијене с Гаскогне?
ПУТНИК: Г<осподин> доктор, или ви зло изговарате те речи или ја нисам био у Француској. Али ја вас уверавам да такови места нема на свету.
ДОКТОР: Знате ли ви како се те речи пишу француски?
ПУТНИК: Ако ви тако узимате, то је друго, но можете бити уверени да вас неће разумети ниједан Француз.
ДОКТОР: Француски језик граничи на оне житеље који португалски (кћи латинског језика с многим арапским речма помешана) говоре. Но да пређемо на Енглеску. Шта мислите, не би ли Енглези боље ућинили кад не би протестанску веру делили на бишофску и енглеску.
ПУТНИК: Такове вере нема.
ДОКТОР: Шта? Шта?
ШАЉИВАЦ: У књиги стоји.
ПУТНИК: Нека стоји колико му је драго. Тек ја кажем да бишофске вере нигди нема.
ДОКТОР: дакле, ви не верујете на Нови тестамент.
ПУТНИК: Какав тестамент?
ДОКТОР: Евангелије.
ПУТНИК (устане): То се зове завјет, а не тестамент. Опростите, други би помислио да сте Немац.
ДОКТОР: О, све Швабе, који немачким духом дишу, треба удаљити као кугу, да не трују бар младеж нашу. Ја да могу, попео би се на највеће клипе, оборио би купе на црквама, жертвовао би све перле књажества, само кад би мого Швабе истерати.
ПУТНИК: То су саме немачке речи.
ДОКТОР: Ништа зато, опет не дишем духом немачким, као Србљи који су из оне стране овамо прешли. Пређе него што би од тога одступио, волио би бити језичник, или сунцозвездо-ватро-људо итд. почитатељ.
ПУТНИК (уплашен седне, за себе): То су страшне ствари.
ДОКТОР: Нико ме неће од моји мисли одвратити. Пређе ће реке изгубити рамена, пређе ће престати жита рађати се и патити се; пређе лутерани и калвини неће веровати западну цркву.
ПУТНИК: А кад су лутерани и калвини прешли опет западној цркви?
ДОКТОР: Но мене су цалајући предмети одвели од праве ствари. Опростите, морам да дођем у ватру кад видим како се отечествени синови презиру, а Швабе се уважују. Да се повратимо на наш разговор. Није нимало чудо што у Енглеској људи од глади умиру, кад се узме да је земљедјелие пренебрегнуто.
ПУТНИК: Ја сам Енглеску обишо унакрст, и могу вас уверити да је земљедјелије најбоље на свету.
ДОКТОР: Јесте ли били у доњој кући?
ПУТНИК: У чијој доњој кући?
ДОКТОР: Нижи чиновника.
ПУТНИК: Многи од нижи чиновника имају високе куће. То зависи од богатства.
ДОКТОР: Жао ми је да путовањем не постајете плодни у знањма. Зар нисте никада чули о парламенту.
ПУТНИК: А, то је друго. Но, то се не зове Доња кућа нижи чиновника, него Камера депутираца.
ДОКТОР: Како вам се допада полиција лондонска, кад има у вароши 115.000 пустаија.
ПУТНИК: Опростите. Има у Лондону људи, као и свуда, који оће што и да украду; али прави пустаија, особито 115.000, никако нема.
ДОКТОР: Дакле ви ћете одрицати да и пријатељски девојака има до 70.000:
ПУТНИК: Ако је коме стало разбирати која је девојка пријатељска, која није, може да је и избројао. Али то је ствар врло чудна. Колико се догађа по свету да нам је један човек данас пријатељ, а сутра није, па тако је и с девојкама.
ДОКТОР: Видите, опет не знате; ја разумевам оне које су рђавог поведенија.
ПУТНИК (смеши се): Богме, господине, то баш нису пријатељске девојке, него, ако оћете да им ново име дајете, боље и назовите непријатељске девојке. Ја би волио кад би ми што о Србији приповедили, па да идем тражити какву гостилницу.
ДОКТОР: Јесте ли били у Витлехему?
ПУТНИК: Где је то?
ДОКТОР: Исуса Христа место рођења.
ПУТНИК: Ја сам казао да ви нисте Србин. Та у Светом писму стоји Витлејем, а не Витлехем. Но молим штогод о Србији.
ДОКТОР: Познато вам је, да је у Цариграду све у највећем непоретку, који (непоредак) престолни градови захтевају; улице су пуне ђубра, премда има и шибајуће изворе.
ПУТНИК: Ја ћу у Цариград морати ићи, молим дакле о Србији.
ДОКТОР: Пређе него о томе што почнем, треба да знате да Србљи живе и у Босни, гди је знатно место Дубича на реки Сани у предјелу сребрни и гвоздени руда налазећим се. Познат је и Мостар, гди има ковачнице врло добри сабљи. Но ви ћете волити што чути о Црној Гори.
ПУТНИК: То, то!
ДОКТОР: Поднебије је у Црној Гори истина опоро, али је воздух здрав; владјеније је духовно-војничко.
ПУТНИК: Духовно-војничко?
ДОКТОР: Тако је, јер најстарија је особа и господар владика, који духовну и светску власт притјажава. Прах пушчани и олово Црногорцима продавати забрањено је у суседним државама.
ПУТНИК: Боље нека чувају за себе.
ДОКТОР: Њима није слободно продавати.
ПУТНИК: Та да, да! Нека задрже за себе.
ДОКТОР: Они не смеју куповати.
ПУТНИК: Аа! То је што друго.
ДОКТОР: Сад ћемо доћи на Србију. Да она граничи од истока на Тимок и Бугарску, од југа на Македонију, од запада на Херцеговину и Босну, Дрину, а од севера на Саву и Дунав, то је свакоме познато. Земља је брдовита, има река, од које Морава десно раме к Нишу пружа и преко које једна ћуприја иде. Број житеља може до милион душа изнети.
ШАЉИВАЦ: То је било год. 1845. Сад има 15.000 мање.
ПУТНИК: Дакле ви натрашке идете.
ШАЉИВАЦ: Једно земљеописаније иде напред, а све друго задњачи.
ДОКТОР: Земља је брдовита. Планине су Мироча.
МАНОЈЛО: Није Мироча него Мироч.
ДОКТОР: Омолин.
МАНОЈЛО: Омоље.
ДОКТОР: Твој цалајући језик уздржи.
МАНОЈЛО: Бар то знам, јер сам тамо одрасто.
ДОКТОР: Перзерин.
МАНОЈЛО: То је име Исајлово, а брег се зове Призрен.
ДОКТОР: Земља је плодна на сваком житу, дрвима која жир роде, особито има доста камења.
ПУТНИК. Ко би реко код толики планина.
ДОКТОР: Владајући је језик српски, црковни старославенски. Поглавар је цркве митрополит.
ПУТНИК: Дакле ви нисте цркве источне?
ДОКТОР: Јесмо.
ПУТНИК: Па откуд да је митрополит глава цркве?
ДОКТОР: Јер му цариградски патријарх митру на главу положи. У земљи има нешто мало Власа.
МАНОЈЛО: Бога ми, није нешто мало, него доста.
ДОКТОР: За сачувати народ од болести куге и друге опасне болести, заведено је пет карантина. Шта се у њима ради?
ПУТНИК (смеши се): Богами, ако ви не знате, који сте овде рођени, ја још мање. Него кажите ми, какве су то друге болести које карантини предупређавају.
ДОКТОР (поклони се): Ја сам само доктор философије.
ПУТНИК (устане): Ја вам благодарим на вашем толковању. Бар јасно имам сада поњатије о Србији.
ДОКТОР: Да би јошт јасније имали, ево вам једно
Земљеописаније. Читајте, учите, пак ћете се просветити.
Освиме! (Уђе у собу, за њим Манојло).
ПУТНИК (гледи дуго за њим, пошом Шаљивцу): Не знам шта ћу да мислим о овом човеку.
ШАЉИВАЦ: Украли су му разум.
ПУТНИК: Шкода, иначе човек млад, мого би од ползе бити.
ШАЉИВАЦ: Док му се само врати изгубљени разум.
ПУТНИК: Треба га лечити.
ШАЉИВАЦ: Ја мислим да му се разум метне у један лонац, да се к томе дода смерности три драма, учтивости сто драма, невисокоумија две оке, а самопознанија највише; потом да се лонац добро облепи и да се све то добро скува.
ПУТНИК: Не, не; треба га лечити. Ја ћу опет доћи.
ШАЉИВАЦ: Нећу ни ја пропустити. (Отиду.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.