Стеван јунак и љуба Анђелија
Имала мајћа девет девојће,
све је девет једн'г оженила.
Ред'к дојде Стеву да си жени,
питује га своја стара мајћа:
„Бога тебе, да мој мили синко, 5
ред'к дојде млада да те женим,
да л' да просим газдинцка девојћу
ел да просим сироту девојћу?”
„Ш’че ми, мајћо, газдинцку девојћа.
Ш'че ми, мајћо, сирота девојћа? 10
Не л’ми проси љубе Анђелију.
Анђелију курву и ђидију”.
Што је реквл, све је сотворено,
испросили љубе Анђелију,
три годин му по двор не шетала, 15
к'д наступи четврта година,
т'г почела по двор да му шеће
руће ломи, дробне слзе рони,
своме Стеви тијо проговара:
„Бога тебе, Стеване јуначе, 20
ја, погуби твоју стару мајћу,
ако нечеш мајћу погубити,
јутре чу се млада обесити,
она ми је двори погрубила”.
Т'г се рипи Сетван добвр јунак, 25
па ујану вранца коња свога,
и потера своју стару мајћу,
отера ју у гору зелену,
обдзрну се своја стара мајћа,
по говори своја стара мајћа: 30
„Ја се врни Стеване јуначе,
ја се врни на твоји дворове,
ја чу с бијем од јелу до јелу,
сама чу си смрти ја да створим”.
К'д то зачу Стеване јуначе, 35
он се врну на равни дворове.
Т'г га пита љуба Анђелија:
„Погуби ли твоју стару мајћу?”
Одговара Стеване јуначе:
„Ја си нес'м мајћу погубио, 40
не л’ с'м мајћу горе оставио”.
Т'г говори љуба Анђелија:
„Ако нечеш мајћу погубити,
јутре чу се млада обесити”.
Квда дочу Стеван доб'р јунак, 45
он се диже у гору зелену,
па си иајде своју стару мајћу,
како ју је с чизму ударио,
на чизму је срце испрснуло.
Тури срце у теја бисађе, 50
па говори Стеван добвр јунак:
„Ајде, доро, ајде добро моје”.
Дорат коњиц њему проговара:
„Да си неси мајћу погубио,
ти би д'н'с срет'н био”. 55
К'д га виде љубе Анђелија;
проговара љубе Анђелија;
Анђелија курва и ђидија:
„Бога вама, девет мартолоза,
видите ли онога облака? 60
Оно иде Стева добвр јунак”.
И улезе под свилен шатора,
па говори љубе Анђелија,
Анћелија курва и ђидија:
„Спавај, Стево, ич и абер немај". 65
Врзаше га од нође до грло —
саврзаше девет мартолоза,
па легоше девет мартолоза,
па легоше с'н'к да бораве.
Ал се створи срце материно, 70
ал се створи змија ридовћиња,
па набљува једа у крчага,
куј се како диза, воду пије,
сви су девет одма изумрели.
Разбуди се љубе Анђелија, 75
неје се она ни воду напила,
а говори Стеван добвр јунак:
„Бога тебе, љубе Анђелијо,
одвржи ме од јелу зелену,
да идемо на наши дворове". 80
Њему вели љубе Анђелија,
Анђелија курва и ђидија:
„Не смем, Стево, тебе да одвржем,
ти ћеш мене младу погубити".
Одговара Стева доб'р јунак: 85
„Нечу тебе младу погубити,
и тебе су младу преварили,
те си мене млада заврзала".
Тој је Стеву љуба послушала:
одврза га од јелу зелену, 90
па отоше на равни дворове.
Т'г говори Стеван доб'р јунак:
„Мен је мило гости да си зовем,
да си зовем бабу и шуреве".
........................................ 95
„Бога тебе, љубе Анђелијо,
је ли волиш винце да ми служиш,
је ли волиш свечом да ми светиш?"
Проговара љубе Анђелија,
Анђелија курва и ђидија: 100
„Да ја волим свечом да ти светлим
Заврза си и бабу и љубу,
намаза ји редом с'с катрана,
запали ји одоздол од нође,
т'г закука љубе Анђелија: 105
„Леле, Стево, медна моја уста,
изгореше моје беле нође.
Кој че тебе млада да послуша?”
Одговара Стева добвр јунак:
„Кад би мене оне и слушале, 110
не би мене тегај заврзале”.
„Леле, Стево, медна моја уста,
изгореше моје беле дојће,
кој че тебе дете да одоји?"
„К'д би меие дете одојиле, 115
не би мене млада издавале".
„Изгоре ми овој бело лице”.
„Кој да љуби твоје бело лице?
Нека гори, оно за мен неје.
И изгоре љубе Анђелија, 120
Анђелија курва и ђидија.
