Стари мач
У пламену, што ми душу жари,
Често сањам један замак стари.
Развалина. Чврсте куле пале,
Разривена врата и мазгале,
И од свега, што је некад било,
Још се држи само једно крило.
Ал’ то крило, што још пало није,
Мач некакви у прашини крије :
Скрхан балчак, рђа са свих страна,
Оштрица му љуто искрзана.
Ја га знадем. У времена давна
Он је био уз витеза славна.
Као муња светом је се вио,
А где падне, ту је громом био.
А сад опет, ноћ кад сађе мека,
Из даљине заори се звека,
Звечи, јечи као јаук прави,
И крај мача роб се неки јави,
И ту стане. Он је мрк и свео,
А спутан је у окове цео, —
Руке скршта преко голих груди,
И по мачу мрачним гледом блуди...
Ноћца броди. Ту је светло доба,
Кличе пето и нестаде роба,
Сину зора од пурпура чиста,
А на мачу једна суза блиста.