Стари лисац

Јован Илић

Стари лисац Писац: Јован Илић

Стари лисац

Пилићи се једном завјерише
Супрот свога силна господара,
Господара лисца маторога;
Међу собом вјеру ухватише,
Да ће прије главе погубити,
Него тврду вјеру погазити.
То дочуо лисац господару,
Па је њему врло мило било,
Оштри зубе и кукасте нокте,
Е се нада ћару и шићару.
Но да видиш јада големога!
Рад би лијо кано што би хтио,
Ма не смије зуба помолити,
Без тестира својих вијећника:
Без свједоџбе старога гигана,
Без пресуде тукца будиковца,
Без потврде орла крилатога.
Мисли лијо мисли свакојаке,
Све мислио, на једно смислио,
Абер даје на четири стране,
А по својој силној царевини:
»Ко је вјеран господару своме,
Нека брже по авазу дође!« 
Ја када ли полетјеше клети,
Колико је пусто поље равно,
Не мореш га оком прегледати,
Све је поље махом притиснуто
Од онога соја пернатога.
Њих ми сједа лисац господару,
По господству и по старјешинству:
С десне стране орла крилатога,
С л'јеве стране тукца будиковца,
У прочеље старога гигана,
А остале, како који може;
Па им поче 'вако бесједити:
»О пернати зборе поносити!
Ево има већ недјеља дана,
Од каконо вијећ учинисмо,
Међу собом вјеру ухватисмо,
Нек је мира по свој царевини,
Нек је рахат свак на своме гн'језду;
Ко то неће, нека главом плаћа.
Ма пилићи вјере не познају,
Потурише образ и поштење,
Па сад они о превари раде,
Те не смијем више рахат проћи,
Од пилића и њиних кљунића !
Камо ријеч и вјера јуначка,
Зар је тако у вас поуздање?« 
Кад то чуше крилци свиколици,
Оборише главе невесело,
Па гледају у земљицу црну;
Ал' повика шврака из буџака:
»Што мучите, муком замукнули!
Закуните старога гигана,
Лавским брком и орловим кљуном,
Он ће вама право казивати«.
То су они једва дочекали,
Клетву чине староме гигану.
Ма да видиш јада изненада!
Не сме гиган заклети се криво,
Не сме, стари, огрјешити душе.
Ако л' би се нраЕо заклињао,
Онда тешко пилићима јадним.
Све мислио, на једно смислио,
Боље крвник нека главом плаћа,
Него јадна пиладија млада,
Па се куне збору крилатоме:
»О пернати зборе пОносити!
А тако ми кљуна орловога,
И лавскога страховита брка,
Није 'нако, ка што лисац вели!
Куд ће лисцу пилад нахудити?
Већ он један о превари ради,
Преваром нас мисли оставити
Без порода, бев помена свога«.
Кад то чуше крилати јунаци,
Сви јуначким крил'ма зашкрипагае,
А витешким грлом загракташе,
Па скочише на ноге лагане,
Понајбоље орли и гаврани,
Старом лисцу очи повадише,
Па на њега јуриш учинише,
Кљуновима свега г' растргоше,;
У кљунов'ма месо однесоше,
Нек утвори ни спомена нема!

Напомене

• Ова песма издата у: Песме 1858.

Извори

• Јован Илић: Целокупна дела, страна 184 - 186 , Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.