Старина Новак и делибаша Ибро
Вино пије Старина Новаче
у пећини, кући необичној,
а са сином, нејаким Грујицом
и са својом вереницом љубом.
Он не пије чим се пије пиво 5
већ леђеном од дванаес' ока,
полу пије, полу сину даје.
Њима служи вино и ракију,
служи њима прикладна Анђуша,
вјерна љуба Старине Новака, 10
мила мајка нејачка Грујице.
Кад Новака пиво освојило,
вјерној љуби Новак бесједио:
„Вјерна љубо, прикладна Анђушо,
и мој сине, нејачак Грујице, 15
нешто ме је санак освојио,
јали санак, јали суђен данак;
ја бих лег'о, па би мало заспао,
ал' се бојим Турак од Удбине.
Могу Турци овуд налазити, 20
Па ће мене они погубити
И мог сина нејачка Грујицу;
Па ће тебе одводити Турци,
до Удбине, до турске крајине,
па ће тебе потурчити младу. 25
Бићеш њима робињица млада,
робињица до вјека свога.
Него чујем, моја вјерна љубо,
да ме 'оћеш послушати млада,
па да одеш даље низ планину, 30
низ планину китну Романију,
па да сађеш на три раскрснице,
па ти чувај ону раскрсницу
која иде каменој пећини,
да не прођу од Удбине Турци.“ 35
Кад то зачу прикладна Анђуша,
овако је Анђа бесједила:
„Господар', Старина Новаче,
Ви спавајте колико вам драго,
не бојте се Турак од Удбине 40
док је Анђе и на Анђи глава.“
Кад то зачу Старина Новаче,
Новак заспа као јање мало,
поред њега нејачак Грујица.
Кад то виђе Новакова љуба, 45
затрча се низ планину Анђа,
Низ планину, китну Романију.
Када сађе на три раскрснице,
не хте Анђа чуват раскрсницу
Која води каменој пећини. 50
Она дође друму широкоме,
куд налазе Удбињани Турци.
Анђа сједе под зелену јелу,
таман сјела, па се одморила,
док се прамен магле помалио, 55
помалио друмом широкијем.
Када магла близу Анђе дође,
виђе Анђа тридесет Турака,
а пред њима Турчин на ђогину.
Добар му се ђогат помамио, 60
по три копља у небеса скаче,
по четри друмом широкијем,
вучки скаче, зверски поскакује,
ушим' стриже, зубим' земљу гризе,
добро ђогат чељуст развалио, 65
једну чељуст по земљици вуче,
другу диг'о небу под облаке,
да савије бугар кабаницу,
не би ђогу чељуст зачепио.
То бијаше делибаша Ибро, 70
а са њиме тридесет Турака.
Најпре ђогат опази Анђу,
па он стаде на сред друма пута.
Кад то виђе делибаша Ибро,
он погледава тамо и овамо, 75
док угледа прикладну Анђушу.
Делибаша Анђу не познаје,
делибаша Анђи бесједио:
„Ајд' отален, дуго јадна била,
ал' си вила или утворина.“ 80
Одма' Анђа познавала Ибра,
па овако Ибру бесједила:
„Господаре, Делибашић Ибро,
нема виле, нема утворине,
нит' сам вила нити утворина, 85
већ ја јесам прикладна Анђуша,
вјерна љуба Старине Новака,
мила мајка нејачка Грујице.“
Кад то зачу делибаша Ибро,
тада Ибро Анђу познаваше, 90
па овако Анђи бесједаше:
„О, Анђушо, шинула те гуја,
а ђе ти је Старина Новаче
и са њиме нејачак Грујица?“
Онда Анђа говорила Ибру: 95
„Господаре, делибаша Ибро,
ево гори Старине Новака
и мог сина нејачка Грујице,
у пећини, кући необичној,
а спавају као јањци мали.“ 100
Каза Ибру све како је било.
Кад то зачу делибаша Ибро,
онда вели прикладној Анђуши:
„О, Анђушо, дуго јадна била,
води наске каменој пећини!“ 105
Одма' Анђа уз планину пође,
а за њоме делибаша Ибро,
а за Ибром тридесет Турака.
Кад пећини они долазили,
овако су Анђи говорили: 110
„Ајде, Анђо, у пећину мрачну,
па ти види прикладна Анђушо,
спавају ли оба каурина.“
Кад Анђуша Ибра саслушала,
опет Анђа Ибра свјетовала: 115
„Господаре, делибаша Ибро,
Сакријте се у јелово грање,
а ја идем амо у пећину,
кад би спавао Старина Новаче
и са њиме луђано дијете, 120
ја ћу манут` руком и јаглуком.
Ако манем руком и јаглуком,
сваки 'ајте каменој пећини,
ако ли се буду пробудили,
налићу им пиво затровато, 125
ја ћу њике опет опојити,
обојица опет ће заспати,
ја ћу вама онда казивати.“
Кад то рече прикладна Анђуша,
оде Анђа у пећину мрачну, 130
оста Ибро у јеловом грању
и са њиме тридесет Турака.
Кад пећини Анђа долазила,
у пећину Анђа улазила,
спавајући налази Новака 135
и свог сина, маленога Грујицу.
Када виђе прикладна Анђуша,
она мане руком и јаглуком.
Кад виђеше од Удбине Турци,
полећеше као мрки вуци. 140
У пећину Турци улазили,
па Новака они опколили,
од Новака сабљу украдоше,
а буздован Ибро узимаше.
Пробуди се Старина Новаче: 145
Када виђе око себе Турке,
препаде се Старина Новаче,
како викну, к'о да љељен рикну:
„Куку мени од сад до вијека,
ђе ћу данас јадан погинути, 150
због невјере прикладне Анђуше.“
Новака су Турци уфатили,
на плећима савезаше руке.
Тад се дијете јако пробудило,
у чуду се дијете налазило. 155
Поведоше Старину Новака,
горко плаче нејачак Грујица,
тјеши њега Старина Новаче:
„Шут', не плачи, моје дијете драго,
Бог ће дати, нећу погинути.“ 160
Стаде Анђа тада говорити:
„Господаре, делибаша Ибро,
немој сјећи лудо дјете мало,
њега ћемо луда потурчити,
може нама вјерна слуга бити.“ 165
Тад Анђушу Ибро послушао,
па у коре сабљу утурио.
Кад сађоше на дно од планине,
на сред поља заноћише ноћју,
на сред поља копља посадише, 170
па за копље њега привезаше,
око њега стражу поставише,
на травици чадор разапеше,
Ибро, Анђа пода њ' улазаше,
и са њоме Ибро вечераше. 175
Кад обоје они вечераше,
Ибро Анђи онда говораше:
„Вјерна љубо, прикладна Анђушо,
стери душек по зеленој трави,
ђе ћемо ми спават ноћас млади.“ 180
Анђа скаче на ноге лагане,
она стере душек по травици,
леже Ибро, според њега Анђа,
онда Ибро слугу дозиваше,
дозиваше, њему бесјеђаше: 185
„Ајде, слуго, па доведи дјете,
нек вечера, луђано дијете!“
Оде слуга, па доведе дјете,
под чадором вечерало дјете,
вечераше, сузе прољеваше, 190
од очију низ бијело лице.
Када дијете лудо вечерало,
оталена дијете одлазило,
своме баби љеба доносио,
баба пита као лудо дјете, 195
баба пита, све за мајку пита.
Тад Новаку добра срећа била,
стража поспа турска сваколика.
Кад то виђе Старина Новаче,
он ђетету своме онда рече: 200
„Лудо дјете од седам година,
'ајде даље до чадора бјела,
ти се савиј око своје мајке,
не бил' укро' сабљу од потаје.“
Кад већ Новак преста говорити, 205
Оде дјете бабу послушати.
Кад чадору дјете долазило,
од потаје сабљу налазио,
ту ђетету добра срећа била,
јер спаваше Анђа баш код Ибра. 210
Кад се дјете сабље дограбило,
своме бабу полећело дјете.
Када бабу долазило дјете,
онда рече Старина Новаче:
„Удри, сине, гвоже на плећима, 215
нећу л' убит свог душманина.“
Кад то зачу, баш луђано дјете,
оно гађа свезе на рукама,
тада дјете свезе пресијекло,
по рамену баба обранило 220
и стога се дјете препануло,
јер свог баба дјете обранило,
зато рони сузе низ образе.
Тјеши дјете Старина Новаче:
„Шут', не плачи, моје дјете драго, 225
ласно ћу ја рану пребољети,
душманина савога освојити!“
Кад се Новак сабље дограбио,
а гвожђа се тешка оставио,
од страже је Новак одлазио, 230
делибаши здраво долазио,
спавајући Ибра налазио,
според њега дилбер Анђелију.
Кад то виђе Старина Новаче,
ману сабљом и десницом руком, 235
јуначки је Ибра ударио,
у двије га поле преставио.
Тад се јако пробудила Анђа,
шчадијаше Анђа побјегнути,
ал' је Новак не даде бјежати, 240
већ уфати своју вјерну љубу,
па њој вели Старина Новаче:
„Стани, љубо, ујела те гуја,
ти си мене шћела погубити,
нећеш мене, него себе, љубо.“ 245
Он избуди по ледини Турке,
не буди их грлом ни авазом,
већ их буди сабљом окованом.
Када Турке од сна растављаше,
у двије их поле престављаше. 250
Кад исече по земљици Турке,
он овошти бијелу кошуљу,
па он свлачи прикладну Анђушу,
он је свлачи, па је преоблачи,
па запали воштану кошуљу. 255
Када Анђуши ватра притужила,
овако је сину говорила:
„Немој сине, арам теби било,
што је тебе одранила мајка!“
Шћаше Грујо ватру угасити, 260
ал' не даде Старина Новаче,
већ он вели прикладној Анђуши:
„Зови, Анђо, делибаша Ибру,
нек угаси ватру око тебе.“
Још Анђуша шћаше говорити, 265
ал' не даде Новак бесједити,
мане сабљом и десницом руком,
док на Анђи не спануло главе.
