Стано ле, Стано, калуђерице, их

* * *


[Стано ле, Стано, калуђерице, их]

Стано ле, Стано, калуђерице, их!
Одила ли си скоро на пазар,
видела ли си чудо големо
како се мома сама продава,
сама продава, лице не дава? 5
Отуда иду двоица Турци,
па си питују младо девојче:
„Зашто се, мори, сама продаваш,
сама продаваш, лице не даваш?
Да ли си немаш никога нигде?" 10
„Када су биле годин’ размирне,
и ја си имам двојица брајћа,
и они су си веру менили,
веру менили, турску примили."
Па ђу питују двоица Турци: 15
„Има ли некој негде белегу?“
„Кога смо били свити малечћи,
башта ни праји ивур на коло,
излете ивур Марка удари,
на десну страну, у десну веџу 20
Марко си има личну белегу,
о’ десну страну, на десну веџу.
Подиже Марко црвено вешче
познала сестра роџеног брата,
Загрли сестра двоица браћа; 25
грле се, љубе троица браћа,
један за другог, троица цркли.


Примедба

Певач и место записа

Јотић Д. Тодорка (50 г.), Крупац

Референце

Извор

  • Коста П. Манојловић, Народне мелодије из источне Србије, Научна књига, Београд, 1953., стр. 145-146.