Српска црква 6

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
Писац: Протојереј Григорије Микић

ШЕСТИ ДЕО
Уједињење Српске Цркве и обнова Патријаршије

Уједињење Српске Цркве и данашње стање

1. После свршеног светског рата ујединиле су се наше народне покрајине у једну државу. Тада су се ујединиле у једну Цркву и наше автокефалне Цркве у Црној Гори, Угарској и Троједници, у Србији и полусамосталне црквене покрајине далматинска и босанско-херцеговачка. Пред уједињење српских Цркава излучена је на законит начин наша далматинска Црква са своје две епархије из буковинске митрополије (22. XI. 1919.), а цариградска патријаршија се одрекла својих права на епархије босанско-херцеговачке и старосрбијанске. Ван граница наше државе остало је у Угарској будимско владичанство и у Румунији делови владичанстава вршачког и темишварског. И једни и други остали су у потпуној заједници за српском Црквом.

2. Сједињење наших покрајинских Цркава у једну Српску Цркву прогласио је Краљ Александар I. својим актом од. 17. јунија 1920. Тиме је остварено оно на чему су преко једног столећа радили сви делови наше Цркве и наши најбољи људи. Исте године на дан св. Стевана Милутина изабран је у Београду за патријарха уједињене наше Цркве Димитрије (Павловић) дотадањи архиепископ српски и митрополит београдски.

3. Патријарх уједињене српске Цркве носи наслов: Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски. Патријарх се бира између епископа српске Цркве, а бира га изборно тело у које улазе сви епископи, архимандрити који управљају манастирима, по један прота из појединих епархија, преставници највиших грађанских и војних власти, преставници највиших просветних и културних установа у земљи. То је тело у нечем слично средњевековним нашим државним саборима на којима је биран патријарх.

4. Патријарх је претставник српске Цркве у земљи и ван ње. Он рукополаже изабране епископе и освећује св. миро за сву нашу Цркву. Води бригу о верским потребама владарског дома. Спољашње ознаке његовог високог достојанства јесу бела панакамилавка са крстом и панагија са ликовима свих српских светитеља. Та панагија је дар наше државе српском патријарху. Патријарха су дужни спомињати сви наши епископи у молитвама када служе литургију. Ословљава се речју — Ваша Светости.

5. Основа за управу српском Црквом налази се у Закону о српској православној Цркви од 8. XI. 1929. и у Уставу српске православне Цркве од 16. XI. 1931.

Српска Црква се управља саборно, а највиша јој је власт Свети архијерејски сабор, који се састаје редовно једампут годишње. У име његово решава текуће послове Свети архијерејски синод који је стално на окупу, а састоји се из четири епископа и патријарха као председника. Врховна судска власт је у нашој Цркви Велики црквени суд, пред који излазе пресуде у брачним споровима, пресуде свештеничких кривица и сл., које су донели епархијски Црквени судови.

6. За послове око црквеног имања, око издржавања црквених школа и чиновника, састаје се повремено Патријаршијски савет. У име тога тела састаје се двапут годишње на свршавање управних послова Патријаршијски управни одбор. У оба та тела су заступљени и световњаци. У појединим епархијама имамо исте те власти нижег степена са епископом на челу. Исто је и по парохијама где управним телима стоји на челу свештеник. — Надзор над свештеничким радом и над радом парохијских управних установа врше архијерејски намесници који имају под собом по неколико парохија.

7. На подручју наше Цркве образују се парохијски свештеници у богословијама које се налазе у Срем. Карловцима, Сарајеву, Битољу, Призрену и на Цетињу. За више богословско образовање отворен је 1920. при београдском универзитету православни богословски факултет. За образовање монаха постоје две монашке школе — у манастиру Раковици код Београда и у Дечанима. Црквене власти се старају и о црквеној уметности, појању, сликању и архитектури.

8. У подручје наше Цркве спадају ове епархије: 1) београдско-карловачка архидијецеза, 2) пакрачка, 3) загребачка митрополија, 4) горњо-карловачка, 5) банатска, 6) бачка, 7) шабачка, 8) тимочка, 9) браничевска, 10) нишка, 11) жичка, 12) охридско-битољска, 13) рашко-призренска, 14) злетовско-струмичка, 16) бањалучка митр., 16) дабробосанска митр., 17) зворничко-тузланска митр., 18) захумско-херцеговачка митр., 19) црногорско-приморска митр., 20) далматинско-истарска, 21) скопљанска митрополија.

Ван наше државе налазе се ове православне области које су у саставу наше Цркве: 1) будимско владичанство у Угарској, једно од наших најстаријих владичанстава ван средњевековне Србије. Седиште му је у Сентандреји више Будимпеште. Епархију сачињавају српска села око Будимпеште и део Барање који је остао у Угарској; 2) делови вршачке и темишварске (сада банатске) епархије који су остали у Румунији. Положај наше Цркве у Румунији биће уређен нарочитим уговором наше државе и Румуније.

Под духовну власт српске Цркве спада српска православна Црква у Канади и америчким државама. Седиште епископије је Чикаго у Либертивилу. Верници су сиромашни исељеници који су се тамо нашли пре светскога рата. Спада под ту власт и

а) нова, православна чешка епархија која је настала из послератног покрета у Чехословакији за прелаз у православље. Епископ седи у Прагу; б) Мукачевско-прјашевска православна епархија у Прикарпатској Русији. Ова епархија је образована из тамошњег народа који се почео враћати из уније у православље. То су Русини који су се поунијатили половином XVII. в.

За све те епархије поставља епископе Свети архијерејски сабор српске Цркве и стара се за њихов верски живот.

Историјски удео Српске Цркве у културном, политичком и националном животу нашега народа

Прва и главна задаћа сваке Цркве јесте да у своме подручју сеје и утврђује веру коју је Христос донео свима народима и да је негује с колена на колено. С вером у вези има Црква да прицепи и уобичаји Христов морал и да морални живот у повереном народу диже на све виши степен. Радећи то брине се Црква за вечни живот свога народа, а за то је и основана.

Српска Црква је ту задаћу у нашем народу часно извршила у тој мери да је он увек био вољан приволевати се небесном царству и за крст часни крвцу пролевати, и да је учио потомство рађе губити главу него своју огрешити душу.

И код других народа и код нас је Црква вршила још једну задаћу у природној вези са својом главном задаћом.

Како је усвајање Христове вере и живот по његовом моралу већ сам по себи смишљено неговање људске природе, отпочео је код свих младих европских народа са крштењем и развој унутрашње, хришћанске културе. Тако је било и код наших старих који набрзо после крштења имају светитеља, т. ј. вером и моралом култивираних људи.

Но Црква је носећи у младе народе хришћанство носила и оне делове велике грчко-римске и оријенталске културе које је и сама прихватила и очувала од пропасти. Тако смо и ми православни Срби посредовањем наше Цркве (којој је мати Црква византијска) примили у наш живот културне елементе грчке, делом латинске, па и даље оријенталске.

Наша Црква није нама културу само донела него ју је кроз цео наш средњи век и неговала. Писани, сликани и грађени споменици, или остаци споменика, наше културе верски су и црквени тако рећи до краја ХVШ. в. И велику културну тековину — штампу пренела је у наш народ Црква. Када се сетимо колико је векова наш народ живео под некултурном управом, а без своје државе, ми не знамо шта би било са нашом културом да нисмо имали своју Цркву. Ако Црква у неким временима и није могла културу развијати, доста је што је задржавала наглу пропаст њених остатака. И то је био културни рад.

Српска Црква је извршила још једну посебну историјску задаћу, какву Цркве на другим странама нису имале, барем не у толикој мери. Када смо остали без своје државе наша је Црква, чим се снашла у новим приликама, преузела воћство свога народи, не само верско него и политичко. — Она је одржавала наш народ на окупу где га је год било, а тај је простор био шири од некадање наше државе. Тако је остала жива свест о народном јединству. Материјалне и усмене традиције које је Црква чувала одржале су у народу успомену на велику државну прошлост, на велике владаре и на бољу будућност. Камо год је наша Црква селила са својим народом носила је собом те традиције.

Научивши народ на безусловну оданост својој вери и верским обичајима оделила га је Црква од других народа међу којима се нашао. Тим упорним делењем од других сачуван је наш народ од однарођивања и тамо где смо били оређе насељени. Врло је значајно да у непосредној околици мађарске престонице још и данас живе наша национално свесна насеља. Сва су у главном из времена пре Арсенијеве сеобе. У току времена су смањена, али изумирањем а не однарођивањем. — Ако смо у прошлости где где имали одрођивања, увек му је претходило напуштање старе вере.

На основу таког рада наша је Црква велики чинилац у делу народног ослобођења и уједињења. Она је очувала национални материјал за дан ослобођења свестан и вољан да се уједини.