Српска црква 5

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
Писац: Протојереј Григорије Микић

ПЕТИ ДЕО
Српска Црква у Краљевини Србији, Старој Србији и Македонији

1. По коначном укинућу пећке патријаршије (1766) прешла је власт над српском земљом на фанариоте и остала је у њиховим рукама све до 1831. г., барем у кнежевини Србији. Верски, морални и просветни живот нашега народа много је пао за то време. Тешко је рећи са кога више, да ли са Турака или са небриге полуписмених и грабљивих епископа Грка, који су стајали ближе Турцима него својој српској пастви. Како је пред крај XVIII. в. било изгледа да ће се Србија опростити Турака, старало се о томе и наше отреситије свештенство. За време аустро-руско-турског рата (1787-91) водио је уз остале народну бригу троношки архимандрит Стеван Јовановић. Ишао је у Беч цару, а обраћао се за помоћ и српском сабору у Темишвару. Најзад је као родољуб изгубио и живот. Из доба устанака опевана су и запамћена имена честитих свештеника проте Матије Ненадовића, хаџи Ђере и хаџи Рувима, поп Луке Лазаревића и т. д.

2. Још док је Црква у Србији била под Цариградом постарао се кнез Милош са народним првацима да јој даде уредбе којима је хтео да стане на пут самовољи грчких владика и уцењивању народа у име вере. Год. 1822. установљен је за Србију први црквени суд у Крагујевцу. Кнежеви покушаји да добије Србе епископе нису успели, ма да му је било много стало да се опрости Грка епископа. Год. 1830. признао је султан Србији самосталну унутрашњу управу. Тада је привремено решено и српско црквено питање. Цариградски патријарх је пристао на то да му кнез предлаже епископе, а он да их потврђује. Тако је 1831. рукоположен у Цариграду архимандрит Мелентије Павловић за београдског митрополита. За епископа ужичког рукоположен је Нићифор Максимовић. По повратку из Цариграда рукоположио је нови митрополит са дотадањим митрополитом Грком Антимом архимандрита Герасима Ђорђевића за пожаревачког епископа. Антим је отишао из Србије. Набрзо после тога, већ 1832, г. склопила је Србија са цариградском патријаршијом споразум о самоуправи српске Цркве.

3. Митрополит Петар Јовановић. — Када је Петар Јовановић постављен за митрополита дошла је Црква у Србији до бољег уређења. Он је био кнежев секретар (Павле) и постао је митрополитом непосредно из световњачког сталежа, а по савету карловачког митрополита Стевана Стратимировића. Управљао је српском Црквом од 1833. до 1859. г. Митрополит Петар је био врло добро образован, упућен у филозофију и у богословље. У свом раду се угледао на уредбе карловачке митрополије у којој се родио, живео и радио пре него што је прешао у Србију.

4. Већ Доситије Обрадовић је покушао да у Београду оснује богословију, но право оснивање те школе извео је Петар Јовановић. Прве јој је учитеље довео из карлорачке митрополије. За даље наставнике побринуо се тако што је слао младе људе у Русију на богословске науке. За Петровога времена подељена је црквена област у Србији на четири епископије. У свакој су засновани духовни судови за брачне спорове и свештеничку дисциплину. У Београду је био велики духовни суд који је стајао над епархијскима. По његовој наредби почеле су се и у Србији водити књиге рођених, венчаних и умрлих (матице).

Митрополит Петар Јовановић није остао до краја живота на челу Цркве у Србији. Кад су настале борбе међу двема династијама (1859.) он је као против Обреновићевац отишао у карловачку митрополију и постао је епископ горњокарловачки. Као такав је умро, а сахрањен је у Крушедолу.

5. После Петра Јовановића дошао је на чело митрополије српске Михајло Јовановић, један од првих руских ђака из Србије. Он је управљао Црквом, с прекидом, од 1859. до 1898. г. За његово време је Србија проширена нишким и пиротским крајем, а тиме је проширена и област српске Цркве нишком епархијом. Године 1878. призната је Србије потпуна самосталност, а годину дана кашње и автокефалност српске Цркве.

У време проглашења Србије краљевином предузето је поновно уређење Цркве у Србији. Државна власт је том приликом и сувише самовласно захватала у црквену управу. Митрополит Михаило се није с тиме могао да сложи и стога је свргнут (1881) и он, и епископи шабачки и неготински. Нашао је уточишта у Русији, а 1889. г. је враћен на своје место. Тада је почела мирна сарадња Цркве и државе.

6. Српска Црква и држава старале су се о оним нашим крајевима који су до балканског рата остали под Турцима.

Цариградска Црква, која је већ после укидања пећке и охридске Цркве узела под своју власт православне Словене у Турској није правилно обављала своју задаћу међу тим својим верницима. Она се у главном дала на политички рад у њиховим областима: потискивала је словенске ознаке тамошњега православља, словенски језик при богослужењу и народне верске обичаје, а на епископска места је постављала само Грке. То је била стара политика цариградске патријаршије — политика јелинизовања. Но када је у Србији са постепеним стицањем државне самосталности национализована и црквена управа, нашао је тај успех одјека код Словена који су остали у политичком саставу турске царевине, а у црквеном животу под цариградском патријаршијом. И они су почели да траже своја национална права у своме верском и црквеном животу. У првом реду Словене првосвештенике и словенски језик у цркви. У току борбе око тога, а због упорности цариградске патријаршије, дошло је до већег захтева: да се словенски крајеви и њихов православни народ уопће излуче испод власти цариградске патријаршије.

Тај је покрет помагала нарочито Русија, а и Србија (митрополит Михаило), те је 1870. г. султанским актом основана, од цариградске патријаршије независна, словенска македонска егзархија са седиштем у Цариграду. У њен састав су имале ући епархије у Бугарској, која је била у политичкој полузависности од Турске, а по Македонији и Старој Србији оне епархије, у којима то зажеле две трећине народа. Кривицом Србије постао је тај егзархат одмах чисто бугарска црквена организација. Егзархијска црква је успела да захвати под своју власт и многе српске крајеве. Као оруђе велике бугарске политике у Старој Србији и Македонији била је она према нашем народу у тим крајевима нетрпељива и насилна. Затирала је споменике наше старе државе и Цркве. Егзархијски свештеници, учитељи и школе затирали су трагове наше старе културе, наше националне обичаје (крсно име) и сл., све због тога да се у тим крајевима прошири и ојача бугарско име и бугарска свест. Због свега тога су се многи вратили под власт цариградске Цркве, која је почела да дозвољава словенско богослужење.

Сав тај рад био је врло штетан нашим националним правима у тим крајевима. Зато су се потрудиле српске државе Србија и Црна Гора да ту поправе српски положај. Уз помоћ Русије приволеле су оне цариградску патријаршију да преда епископска места у Призрену, Скопљу и Дебру Србима, како је то тражио и наш тамошњи народ. Те српске епископије почеле су, уз помоћ Србије, свој рад у тим крајевима Црквом, школом, културним и просветним установама, у којима је радило родољубиво свештенство и учитељи. Заиста су и окупиле око себе народ и читави крајеви су се сада оцепили од егзархије и пришли њима. После тих успеха прешла је бугарска национална пропаганда на терор.

За образовање српских свештеника и учитеља у тим крајевима старала се од 1863. г. Србија. У Србији су младићи из Старе Србије и Македоније спремани за свештенике и учитеље, па су се враћали на рад у своју постојбину. 1871. г. отворена је у Призрену Богословско-учитељска школа, задужбина Симе Игуманова. Уз основне школе отваране су за Србе у Турској гимназије у Скопљу, Битољу, Солуну и Цариграду. На свим тим школама радили су родољубиви просветни радници из краљевине Србије и из других српских крајева. Многи свештеници и учитељи су и животом платили свој родољубиви рад, нарочито за време светскога рата, када је и митрополит скопски Вићентије Крџић спаљен.

После другог балканског рата (1913.) уродио је сав тај труд плодом. Србији је припала Стара Србија и Македонија. Православне епископије тих крајева ушле су у састав српске Цркве у краљевини Србији.

7. Црква у Србији ушла је у сједињену српску Цркву са овим епархијама: 1) београдском архиепископијом, 2) епископијом нишком, 3) жичком, 4) тимочком, 5) шабачком, 6) велешкодебарском, 7) рашко-призренском и 8) митрополијом скопљанском. Унела је у њу све очуване и временом порушене »наших славних цара задужбине« са великим уметничким благом и гробове наших светитеља, архиепископа и владара.

Парохијско свештенство је у Србији добијало своје образовање у Богословији св. Саве. Више образовање стицали су српски богослови у Русији, у Черновицама (Буковина), а неки и на старокатоличкој богословији у Берну.

Истакнути богословски писци новијег времена у Србији јесу: митрополит Михаило, Стеван Веселиновић, Никанор Ружичић, митрополит Фирмилијан, проф. Стеван Димитријевић, епископ Николај. — За црквену уметност је највише учинио Стеван Мокрањац, композитор и Ђорђе Крстић, сликар.

8. Последњи митрополит београдски † Димитрије Павловић био је на челу Цркве у Србији у време кад су јој се, после балканског рата, прикључиле епархије ослобођених крајева. Дочекао је велику част да после светског рата постане први патријарх обновљене српске патријаршије. Живео је и радио у немирним временима. Као нишки епископ захвалио је на своме месту и отишао је у Париз где је допунио своје образовање. Када се вратио натраг, постао је епископ шабачки, а 1905. г. митрополит београдски. Старао се за ред у Цркви, а бавио се и књижевношћу.