Српска црква 1

←< Увод

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ Писац: Протојереј Григорије Микић

II део >→

ПРВИ ДЕО
Од крштавања Срба до Светога Саве

I. Крштавање Срба

1. Хришћанство је дошло на Балкан још у апостолско доба. Ту је дуго и брижљиво неговано из три жаришта, из Солуна, Салоне и Сирмиума. Сеоба народа учинила је на Балкану пустош, али хришћанску културу ипак није уништила без трага. Када су се наши пређи населили на Балкан, било је ту још цркава, манастира и епископија. Остало је и нешто старог хришћанског становништва. Доста га је било у Приморју где се већ крајем седмога века дигла чувена архиепископија сплитска на месту разорене салонитанске (602. г.). Наши стари су, дакле, имали прилике да се одмах по сеоби упознају са хришћанством, па и да га примају. Уз тако случајно упознавање са хришћанством, свакако им је оно одмах по сеоби и проповедано. Византија је увек помагала ширење своје вере међу дошљацима који су ушли у њене границе.

2. Србима насељеним на Балкан проповедали су за први мах хришћанску веру мисионари које им је слао Рим. Јамачно су били упућивани из западних приморских градова или из Солуна, где је седео викар римскога епископа. Мисли се даје то било у VII. веку за време византијског цара Ираклија.

Ма да су наши стари били насељени у византијским областима те су од Византије политички зависили, упућивала им је проповеднике црквена власт из Рима. Разлог је у томе што је у доба нашег насељавања граница римске црквене власти ишла на Балкану од Солуна преко данашњег Ђустендила и Софије према Видину на Дунаву. Ми смо се, дакле, настанили, у главном, на римском црквеном подручју. За саму веру је било споредно одакле нам долазе проповедници јер хришћанска Црква тада још није била подељена.

Успех те проповеди био је слаб. После тако великог догађаја као што је била сеоба народ се није дуго стишао и сталожио, те није било погодаба за мењање вере. Можда се наш народ и зато одлучно држао вере својих старих, што је нову веру помагала државна власт из Византије. Наши стари су слутили да би примајући веру од Византије још више потпали под њену власт. Они су у проповедницима хришћанства гледали претставнике те власти, те су их протерали одмах чим су почетком IX. в. дигли под Властимиром устанак против Византије у области Таре, Пиве, Лима и Ибра.

3. По други пут су дошли Србима проповедници из Византије. То је било око 880. г, када се Властимиров наследник Мутимир покорио византијском цару Василију I. Македонцу, а са њиме и српски крајеви у Приморју. Тада је маса нашега народа примила хришћанство, па и Неретљани који су му се највише опирали. Крштени Срби су дошли већ од 732. г. под византијску црквену власт.

Свим Србима, па и приморскима, донето је хришћанство у овај мах са истока стога, што су се границе између источне и западне Цркве у току времена помериле. Када је византијски цар Лав Исавријанац у VIII. в. повео борбу против поштовања икона сукобио се он и са римским папом. Да би папу због упорности казнио излучио је цар 732. г. испод његове власти оне крајеве Балкана који су дотле били у склопу западне Цркве и подложио их је цариградском патријарху. Папи је оставио Истру и Далмацију са сплитском архиепископијом. Тада је цела западна пола балканског полуострва, тзв. Источни Илирик, потпала под цариградску Цркву. То су били крајеви где су се Срби настанили. Тиме је огромна већина наших предака за сва потоња времена дошла под утицај источне Цркве и у вери и у култури уопће. Мањи њихов део, настањен на земљишту сплитске архиепископије, остао је под верским и културним утицајем западне Цркве и Запада уопће.

II. Ученици св. браће Ћирила и Методија

1. Срби су хришћанство које им је донето из Рима и Византије примили површно, јер мењање вере не успева са првим покушајима и у првим нараштајима. Код Срба је тако било и стога што су учитељи нове вере дошли са туђинском просветом и књигом која није имала никаквих додирних тачака са нашим примитивним народним животом. Наши преци су почели присније да примају хришћанство тек кад су међу њих дошли као учитељи и свештеници њихови људи — Словени. То је било у оно време када су сарадници и ученици свв. апп. Ћирила и Методија били прогнани из Моравске и Паноније. Неки од њих нашли су уточишта на Балкану. Они су за свој апостолски рад носили са собом словенско богослужење са словенском књигом и писмом. Тиме су се они разликовали од дотадањих проповедника и тиме су били способнији да код Срба утврде тек посејано хришћанство.

Ученици Методијеви Горазд, Климент, Наум, Анђелар и др. бише после мучења по тамницама прогнани из Моравске. Неке су купили као робље неки Јевреји и одвели их у Венецију, где их је откупио један византијски легат и послао их у Цариград цару Василију I. Цар их је лепо примио, али није све задржао у својој служби. Неки од њих су отишли у Бугарску. Други ученици Методијеви доспели су у Бугарску преко Београда. За свв. Климента, Наума и Анђелара каже легенда да су доспевши до Дунава липовом ликом повезали три дрвета и прешли на том малом сплаву, уз Божју помоћ, до Београда који је тада био под Бугарском. Старешина града их је упутио у престоницу Преслав своме владару кану Борису — Михаилу. Борис је словенске учитеље вере лепо примио и упутио их је на запад, у Македонију, у област Кутмичевицу. У ту је област спадао Охрид и околни крајеви. Ти крајеви су били недавно ушли у састав Борисове државе, но у њима су живели чисти Словени. Туранских Бугара ту није било изузев, можда, по кога властелина. Тако су словенски учитељи доспели у своју националну средину и ту су могли да окушају свој хришћански просветитељски рад. Борис се постарао за успех тога рада, дао је Клименту и Науму све што им је било потребно за живот и рад. Словени међу које су доспели словенски просветитељи били су у непосредном суседству Србима Рашанима и Приморцима.

2. Рад свв. Климента и Наума био је пре свега у усменом утврђивању хришћанске вере и морала. Они су народ неуморно поучавали, исправљали незнање, ублажавали суровост, искорењивали многобоштво, уводили ред и питомост у породични живот. Народ тога краја, као и по другим странама, не беше још привикнут речи Божјој. Климент је образовао себи сараднике и тиме је својим просветитељским радом захватао све даље. Кроз његову школу је прошло око 3500 ученика. Њих је Климент слао у народ као свештенике, ђаконе и чатце. Учио је и децу књизи. Св. Климент је врло много писао, већином кратке и јасне поуке о светитељима и о добром хришћанском животу. Састављао је проповеди да их говоре још неуки свештеници. Бринуо се и за благостање народа у коме је живео: поручивао је из Византије племените воћке и садио их, да покаже колико је боље оплемењено воће од дивљег и вером просвећен човек од непросвећеног.

3. Средиште Климентова рада био је Охрид, ма да није стално боравио у томе граду. Из Охрида су ишли словенски мисионари на север у Рашку и на северозапад у српско приморје и преносили су словенску књигу и хришћанску просвету и међу наше претке. Ишли су и у Бугарску. Њиховим радом је на крају IX. и почетком X. в. хришћанство код балканских Словена, а код Срба напосе, ухватило у толикој мери корена да се код њих у то доба већ замеће хришћанска култура и књижевност.

Расадници или школе из којих је разношена вера, а са њоме просвета и књижевност, били су манастири и цркве које је Климент градио. Главни манастир му је био у Охриду. Са Климентом, дакле, почиње и наша грађевинарска уметност, уз коју је јамачно ишло и сликарство.

4. Цар Симеон, син кана Бориса, видећи велике успехе Климентова рада наместио га је за епископа у Велици или Дремвици. То је место било по свој прилици негде око Кичева. По Велици се св. Климент назива Величким. Ту је светитељ наставио свој апостолски и књижевни рад као први епископ словенског језика на Балкану. — Пошто је међу македонским Словенима живео и радио скоро 30 година умро је Климент 27. јулија 916. г. Тело му је положено у Охриду у његову цркву. — Када је Климент постао епископ преузео је учитељски посао његов главни сарадник св. Наум и водио га је даље. Наум је сахрањен у своме манастиру на јужној обали Охридскога језера. За Анђелара и Горазда, који су такође били ученици свв. словенских апостола, каже предање да су сахрањени у саборној цркви у Берату.

Уз Климента и Наума деловао је међу македонским Словенима Константин презвитер, назван Панонац. Он је преводио грчке проповеди на словенски језик и сам је био добар беседник.

5. Рад словенских учитеља је код наших предака брзо показао своје плодове. Већ крајем X. в. и у XI. в. има међу нашим прецима хришћана који се своје душе ради и Бога ради одричу света и себе. То су Јован Рилски, Прохор Пшињски, Јоаким Осоговски, Гаврило Лесновски. Они су наши први светитељи - после Климента и његових другова. Подвизавали су се на планинама између Врање, Штипа, Разлога и Софије. — Осим тих монаха имамо ми у X. в. и једног свеца на владарском престолу, посред светске вреве и крвавих борби. То је зетски владар св. Јован Владимир, први светитељ међу нашим владарима. Владао је Зетом у оно време када је цар Самуило ширио границе своје државе према Јадрану.

III. Прве црквене организације на српском земљишту

1. Када су Срби крштени, подвргнути су под власт оних црквених средишта која су се већ од пре налазила у крајевима које су они заузели. Срби у Приморју дошли су под архиепископију сплитску и драчку које су се сучељавале код Котора. Под том влашћу су били свакако и за време Чаславове државе. За Србе у Рашкој не знамо под који су црквени центар у први мах потпали. Док су били у Самуиловој словенској држави потпадали су под самосталну македонску Цркву. После пропасти Самуилове државе, када је српским земљама опет овладала Византија, остали су приморски крајеви под Сплитом и Драчем, а Рашка под охридском архиепископијом.

2. Охридска архиепископија. У великој Самуиловој словенској царевини (976-1018.) постојала је самостална патријаршија. Седиште јој се мењало у току времена, а када је Охрид постао престоница царевине, дошла је тамо и патријаршија. Када је византијски цар Василије II. 1018. г. срушио охридску царевину (Јован Владислав), оставио је он у њој стари поредак, па јој није укинуо ни црквену самосталност. Једино ју је учинио нижом по достојанству, одузео јој је наслов патријаршије и назвао је архиепископијом. Цар Василије дао је охридској архиепископији врло широко подручје у којем је било око тридесет епископија од Епира на југу до Срема на северу. Та архиепископија је живела до 1767. г.

3. Не дуго после смрти цара Василија II. а у половини XI. в. ослободио се византијске власти зетски кнез Стеван Војислав. У борби са Византијом подвргао је он под своју врховну власт готово све околне српске земље. Тако је Зета постала средиште српског народа, чије је тежиште сада прешло у Приморје. Ни једно од три црквена средишта под којима је наш народ дотле био није лежало у тој новој држави — ни Сплит, ни Драч, ни Охрид. Уз то је сплитска архиепископија била под римским папом, а драчка и охридска су биле у вези са Византијом. За нову државу је то било врло незгодно, јер су Цркве тада биле на врхунцу међусобне борбе која је завршена расцепом (1054). На Балкану су предмет те борбе биле области у којима су Срби живели, а које су у време иконоборства одузете од римске Цркве. Војиславов наследник Михаило старао се да у држави уведе само једну црквену управу. Са Византијом је био у непријатељству и стога се у томе послу обратио на Рим. Учинио је тако већ и стога што му је језгро државе било у верским и црквеним везама са Римом. Римска столица је заиста основала за све крајеве његове државе архиепископију дукљанско-барску у време владе краља Бодина (1089.) г. За седиште јој је одређен Бар, а дукљанском је названа да би се у том називу обновила стара Диоклејска митрополија која је некада била у Дукљи код Подгорице, а пропала је у метежима сеобе народа.

Папа је целу ствар брзо решио, јер је тиме добио ново упориште на Балкану за даљу борбу о крајеве који су му пре неких 300 година одузети.

Дукљанско-барска архиепископија је, дакле, настала из тежње Михаилове да у својој држави створи чвршће унутрашње јединство и из вековне жеље папске да пренесе своју власт на Исток.

Римска црква је са том архиепископијом владала у српској држави око 50 до 60 година, док нису настале друге политичке прилике. Архиепископија барска је ипак живела и даље и постоји и данас.

IV. Доба Немањино

а) Верске прилике у доба доласка Немање на власт

1. На ужем српском земљишту хришћанство још ни за Немање није било опћа вера свега нашег народа. Још и тада је било доста потајних и јавних старовераца.

Колико је при првим покушајима да се наши преци крсте сметало народно узрујање после сеобе, па онда неповерење према мисионарима туђинцима, толико је даљем напретку хришћанства међу њима много сметала велика борба и трвење међу двема Црквама — римском и византијском. На српском земљишту су се сучељавале обе црквене области и ту је та борба морала јако упадати у очи.

2. Уз питање источног и западног хришћанства постојало је међу Србима у Немањино доба још једно верско питање, које је исто толико, ако не и више, ометало учвршћивање хришћанства. То је била богумилска јерес која је међу Србе донета из Бугарске. Са догматским смутњама и богослужбеним отступањима носило је богумилство и опаке друштвене назоре.

Потпуном примању хришћанства сметала је, дакле, код Срба борба двеју Цркава и богимилска јерес.

Све то сметало је и заснивању српске државе под Немањом.

3. Окупљању српских земаља у једну државу сметале су многе прилике, па и то што су главне српске земље припадале двема верама и то због свог географског положаја. У Рашкој је имало превагу источно хришћанство, док је у Зети већина исповедала западно хришћанство. Како је римска Црква у то време била велика светска сила, то су се наши покрајински владари, кад им се није ишло у државну заједницу, користили борбом у којој су Цркве биле: прилазили су Риму, папа их је признавао за законите владаре и уз његову помоћ су чували своју покрајинску самосталност према Рашкој. (Михаило)

За Немању је, дакле, и као за оснивача државе било понајважније питање вере. Одлучивши се за православље утврдио је Немања међу Србима хришћанство и основао им је сталну и трајну државу.

б) Богумилство

1. Богумилство је огранак старе гностичке и манихејске јереси. Пренео га је са истока на Балкан тадањи живи саобраћај и мешање народа у сталном ратовању. Можда су га донела и јеретичка племена која су византијски цареви пресељавали из Сирије и Мале Азије у јужне балканске крајеве.

Нешто пре половине X. в. а за време цара Петра, јавила се та дуалистичка јерес у Бугарској. Названа је, ваљда, по имену попа Богумила који ју је са успехом сејао међу Бугарима. Бугарска је била згодно земљиште за богумилство. Бугари су се тек неколико десетина година раније крстили, и то силом, па је стара вера код њих била још толико жива да су против хришћанства дигли и устанак. И они су били неповерљиви према свему што долази из Византије.

2. Богомилско верско учење разликовало се од хришћанског већ на основним догмама. 1) Они су веровали да вечно и напоредо постоје два бога — добар и зао. Доброга су звали богом, а злога сатанаилом или ђаволом. Признавали су, истина, да је Бог тројичан али нису признавали да су Син и Дух Свети равни Оцу. 2) По богумилској космогонији небо и земљу и све што се види није створио Бог, него је све то, па и човек, настало по вољи ђавољој, а Бог је творац духа и невидљивог света. 3) Човек је дакле по телу створ злога духа, а по души је створ Божји, но душа је његова од Бога отпала; тачније: људске душе су душе анђела који су пали с неба, камо ће се опет вратити (сравни са Лучом Микрокозма). 4) Богумили су веровали да је све што се у свету до Спаситеља догађало у главном од злога духа. Према томе, Мојсије, пророци и Јован Крститељ били су слуге сатанаилове. Због тога они нису примали Стари Завет. 5) За Сина Божјег су веровали да је дошао да поведе борбу са сатанаилом, но тело његово сматрали су само привидним, јер да је било стварно било би зло као и све што је створено. 6) Нови Завет, књигу рада Спаситељева и његових ученика, држали су за дело Божје и то им је била једина верска књига. 7) Богородицу су сматрали за чистог анђела. 8) Нису признавали ни једну свету тајну, нису поштовали светитеље, нису имали символике јер су ненавидели крст и икону.

3. Богумилска заједница, богослужење и живот. По богумилском мишљењу и Црква је зла, јер се за време цара Константина помешала са државом и искварила се. Но богумили су веровали да је још од апостолског доба било и таквих хришћана који се нису мешали са оним што је зло, и да су они (богумили) наследници тих правих хришћана, а њихова заједница да је права црква Христова.

Јерархије у православном смислу нису имали али су им општине ипак имале своје старешине. Доцније се те старешине код нас називају: дед, старац, гост, стројник. Општине су биле једна с другом у тесној вези. Друштво им се делило на верне и савршене. У заједницу се примало полагањем еванђеља и старешинских руку на главу катихумена који је доспео до примања.

Богумили нису имали нарочите храмове нити су за култ употребљавали какве предмете. На молитву су се састајали по шумама, или по домовима где је једини намештај био сто са белим застирачем и на њему Нови Завет. Једина молитва им је била Оче наш. У једноставном богослужењу су се служили народним језиком.

Богумили су били озбиљни и радени; често су носили дугу одећу као монаси. Хранили су се биљном храном. Себе су називали хришћанима и добрим људима. Где их је било мало нису се делили од православних.

4. Богумилска начела за друштвени и државни живот била су превратна. Они су говорили да су Богу мрски они који служе цару и његовим доглавницима, грдили су богате, мрзили су свештенике, ругали се старешинама и властима. Така начела су им у оном времену привлачила присталице, но владари су их због таких начела морала сузбијати.

Верски систем богумилске јереси и њихов поглед на државни живот по мало се мењао (Босна), мењао им се и култ.

Неке тачке богумилског учења, њихова устројства и култа потсећају на познији протестантизам.

5. Ширење богумилства. Богумилство се ширило из Бугарске даље по Балкану. У XI. в. има га већ у Цариграду. У првој половини истога века прешло је у Дукљу. Позније једно житије каже да га је тамо сузбијао Јован Владимир. Немањина је држава била близу богумилској Македонији, природно је да је та јерес прешла и у њу. У Немањино време је у Србији било толико богумила да су имали свог посебног начелника.

Богумилска јерес, гоњена из Бугарске, Византије и Србије, нашла је уточишта у Босни и Хуму. Ту је са њоме војевала папска столица и римокатоличка Мађарска.

Са Балкана је богумилство пренето и на Запад. У половини XII. в. велики део Запада је заражен том кривом вером: Италија, Француска, Немачка. У Италији су се називали патаренима, у Француској и Немачкој катарима. Звали су се и албигензима по граду Алби у јужној француској где су се понајчвршће држали. Сви су били у сталној вези са својом колевком у Бугарској. Које због криве вере, које због начела о држави гоњени су и на Западу. Најзад их је нестало, али су оставили трага на духовном развоју Европе.

в) Немања и православна вера

1. Немања је основао српску државу и утврдио је у њој православну хришћанску веру. Та два његова дела иду упоредо и у присној су вези међу собом. Стеван Немања није био наш први владар који је окупио српске земље у једну државу, но он је умео да својој држави даде трајније основе него што су то учинили Часлав и Бодин. Међу тим трајним основама државе на првом је месту хришћанска вера и православна Црква.

Када је Немања прегао да од племена начини народ и од покрајина државу, имао је пред собом читав низ јаких снага које су народ разједињавале и којима се није ишло у државни ред: 1) разрожне покрајинске тежње, 2) многобоштво, 3) богумилство, 4) борбу двеју Цркава, 5) неукроћеност и сировост народа и племенских старешина. Све је то народ и разједињавало и чинило неспособним за бољи друштвени живот. У таким приликама је Немања, као прави државотворац, морао желети неку велику снагу и организацију која народ питоми и унутрашње изједначује и сједињује. Ту је снагу осећао у хришћанској вери и православној Цркви. Због тога је била главна Немањина државничка брига да у свом народу утврди православну веру и да јој даде маха за развој.

2. Тиме је Немања српску државу и друштво ставио на духовне, верске и моралне основе, а то је био огроман посао. У тај је посао Немања уложио, пре свега, велики пример свог личног живота: »прво је собом показао шта је права вера, а затим је и друге томе научио«. Уложио је у тај посао, како је песма запамтила, велике материјалне жртве »све градећи Србма задужбине«. Своје наредбе и уредбе је подешавао према потребама Цркве и вере. И када је силазио са власти, наредио је Немања својим наследницима да се брину за цркве и да не забораве правовернога закона, што га је он установио. Последњи благослов својој земљи завршио је клетвом на онога ко отступи од тих његових установа. Све је то Немања чинио у толикој мери да је тешко рећи шта је био више свом народу — владар или верски просветитељ.

2. Немања и богумили. Да би дао што више маха православљу Немања је прво богумиле истребио из земље. Они су били подједнако опасни и правој вери и држави. Богумилско питање је решавано на земаљском сабору и било је око њега борбе, јер су многи од властеле и сами били богумили. На сабору је решено да се против јеретика употреби сила. Богумили су на тај саборски закључак одговорили устанком и у Немањиној земљи је избила верска борба. Победио је Немања. Богумили су које изгинули, које избегли, а неки су се притајали. У Немањиној држави се више нису појављивали.

3. Затим је Немања приступио решавању питања двеју цркава у својој држави. Решио га је тако што је узео православље за државну веру. Тако је решење било потпуно правично, већина његових поданика били су православни. Римску Цркву окупљену око барске архиепископије оставио је Немања на миру. Толика правичност у питању вере није за оно доба била обична појава. Када је тако у младој српској држави питање вере било решено у корист православља, ваљало је православље што више утврдити и дићи. Немања се стога дао на градњу манастира, јер су у средњем веку манастири били жаришта верске просвете. Носиоци верске просвете били су свештеници и калуђери. Тако је било и на Западу, а особито у Византији на коју се Немања угледао. Са Немањом почиње градња великих манастира у Србији.

3. У Немањиној држави је било манастира још из времена када је Балканом владала Византија. Ти су манастири били у сеоби народа порушени, осиромашили и опустели. Немања је неке од њих обновио, те се сматра њиховим ктитором. Таки је нпр. манастир св Арханђела у Скопљу и св. Пантелејмона у Нишу. Осим неколико таких манастира што их је обновио, основао је Немања у Србији четири нова манастира.

Први је Богородичин манастир за калуђерице, код данашње Куршумлије. Затим, недалеко од њега манастир св. Николе за »црнце«. Трећи његов манастир Ђурђеви Стубови јесте његова заветна задужбина. Када је у борби са браћом допао тамнице, заветовао се Немања св. Георгију (пљенних свободитељ) да ће му послужити целога века, ако га светац избави од невоље. Пошто се избавио, сазидао је манастир са две куле — Ђурђеве Стубове на северозападу од Новога Пазара. Око 1191. г. довршио је Немања градњу свог главног манастира Студенице.

4. Уз градњу манастира из којих ће се хришћански живот у народ расађивати постарао се Немања да дигне углед оних који ће то радити, тј. углед свештеника, а нарочито калуђера. Они су имали да се брину за духовне основе на које је Немања положио своју државу. Немања је за време своје владавине »у сласт« слушао епископе, поштовао је свештенство, а према монасима је био пажљив до болећивости. Но духовном сталежу, особито калуђерима, дигао је Немања углед највећма тиме, што се он, први српски владар, покалуђерио, а пре њега је исто учинио његов најмлађи син. По томе примеру постао је у српском вишем друштву као неки бољи и лепши обичај да се чланови династије и властеоских породица калуђере.

V. Свети Сава

Немањино велико дело око утврђивања православне вере и Цркве међу Србима прихватио је и довршио његов најмлађи син Растко — Сава.

а) Младост и монаштво

1. Растко се родио око 1174. године као трећи син старога Немање и његове жене Ане. Од оца је наследио религиозну природу, истрајност у намислима, државничке способности и друге велике душевне особине. Можда га је Немања и због тога бригом и нежношћу издвајао од друге своје деце. Расткова религиозност се правилно развијала, јер му је отац давао леп пример, а и дух владарске породице је био искрено религиозан. Он се није одушевљавао витештвом и забавом што је било главно занимање тадањих владарских и великашких синова, него је заволео повучен живот и књигу. Свакако је већ из детињства знао грчки језик и на њему читао књиге верске садржине, у првом реду житија светих. На њима се његово верско одушевљење потпуно развило, те се заносио калуђерским животом испуњеним молитвом, самоодрицањем и службом Богу.

2. За Растка таки живот није био нешто давнашње што се среће само у старим књигама. Атос — Света Гора, била је у његово време земља у којој таки живот цвета. Из тајанствене Свете Горе ишли су гласови о живим свецима, а долазили су и сведоци њихова светачког живота. Поједини атонски калуђери су се у то време често задржавали по домовима побожних и дарежљивих велможа и владара. Они су им доносили вести из широкога света, у првом реду из свога краја. Таки се један калуђер нашао око 1192. г. у Немањину двору. Растку је тада могло бити око седамнаест година, а беше дошао родитељима у походе из краја који му је био предан на управу. Светогорски гост је био из манастира св. Пантелејмона у коме су живели руски монаси. Његова лепа причања о животу у Светој Гори Растка су силно занела и он одлучи да преким путем оствари своје побожне снове. Пошао је једног дана у хајку на јелене, обмануо је своју пратњу и том приликом је побегао са светогорцем на Атос. Отац је послао за њима потеру која их је у руском манастиру и стигла, но ипак није Растка одвела натраг. Потерници су те ноћи на дугом бденију заспали, а за то време је Растко на манастирском пиргу пострижен за монаха Саву. Обманута потера однела је родитељима световно одело, пострижене власи и дирљиво писмо младог монаха Саве.

Пирг. Средњевековни манастири су бивали утврђени да би се могли бранити од разбојничких и непријатељских напада. У утврде су спадале и куле. На тим кулама бивао је уређен и мали храм. Таке куле се звале пиргови.

3. Набрзо је Сава прешао из свога пострига у грчки манастир Ватопед. Ту је живео аскетски Богу и својој души. Строго је постио, обноћ је бдио, молио се Богу и размишљао о својим недостацима; босоног је походио светогорске манастире. — Од родитеља су му стизали богати дарови за његове потребе и за манастир. Он је својим новцем даривао убоге и обновио је манастир Ватопед. Дигао је нове ћелије за свога оца кога је наговарао да дође у Свету Гору. Био је и иначе манастиру од користи — одлазио је у Цариград да са властима решава манастирске послове помоћу свога угледа и родбинских веза.

4. Аскетски живот Савин у Светој Гори није био празно опонашање живота пређашњих и тадањих монаха. Напротив, Сава се у том отсеку свога живота развио како треба за свој потоњи рад. Његов живот у самоћи, тишини и ћутању био је савршена прилика да продре у дубину оних верских истина и начела, којима се као младић заносио. До таког дубоког разумевања се не долази у светској вреви. — II аскеза му је била од велике користи. Велике душевне снаге и способности морају стајати под јаком дисциплином, иначе неће много створити. Савиним способностима је било намењено да учине нешто велико и трајно, и њима је, дакле, била потребна дисциплина. Така унутрашња дисциплина над собом стиче се аскезом. Најзад, никакав рад за друге не може се ни замислити без самоодрицања, нарочито не рад оних размера и последица какав је рад извео Сава. А и самоодрицању се мора човек за времена научити.

б) Немањин силазак са власти

Док је Сава тако на Атону живео, догађале су се у Србији велике политичке промене од којих је било последица за верски и црквени живот у земљи. Старац Немања, пошто је вером у Бога сачувао нерасуту земљу и умножио је у дужину и ширину, намислио је да сиђе са престола и да се по своме завету покалуђери. То је и учинио. Немања се на Благовести 1195. г. пред сабором народних и црквених старешина одрекао власти и предао је свом средњем сину Стевану. У том великом часу ставио је на срце свом наследнику да се брине о црквама и свештенству. И властели је препоручио цркве и да не заборављају на милостињу. Тада је отишао у Студеницу где га је замонашио рашки епископ Калиник. Узео је име Симеон. У исто време се покалуђерила и његова жена Ана која је названа Анастасијом. Симеон је провео у Студеници скоро две године, па је онда отишао сину Сави у Свету Гору.

в) Хиландар

1. Уз грчке манастире имали су у Светој Гори и други православни народи своје манастире. Нпр. Ђурђијанци (Ивери), Руси и Бугари. У тим се манастирима живело и радило као и у грчким манастирима који су чували православље и ширили просвету. Симеон и Сава желели су и за Србе тако једно место. У осталом, неприлично је било да српски владар и његов син, ма и замонашени, живе под туђим кровом. Они су, дакле, потражили и добили од визаитијског цара дозволу да на рушевинама старог манастира Хиландара дигну нов, српски манастир. Тако је 1198. г. дигнут у лепом крају, на североистоку Атоса, српски манастир Хиландар. Новац и раднике за градњу беше послао из Србије жупан Стеван. Он се постарао и за издржавање хиландарских монаха, те је обдарио нови манастир селима и имањем у Србији.

2. Хиландару су његови оснивачи били наменили велики, историјски задатак. Атос је био жариште православља, а њему на домак био је Цариград, средиште тадање високе просвете. Ту је било најзгодније место да се образују српски монаси, па стечену просвећеност да носе у манастире по Србији, а из њих у свој народ. Хиландар је заиста и постао така школа, а српски су калуђери тако чинили. Поред образовања младих српских монаха у Хиландару су превођене са грчког многе књиге. Многи хиландарски игумани су постајали српски архиепископи и епископи, а калуђери су постављани за игумане другим манастирима. Српски владари стално су водили бригу о Хиландару као о високој школи српске јерархије. Највише га је пазио цар Душан. — Он га је толико обдаривао да је Хиландар постао први међу светогорским манастирима и имао највећа властелинства у Србији и Византији.

3. Симеон — Немања склопио је очи у тој својој задужбини 1200. г. Ту је привремено сахрањен, а већ после годину дана проглашен је за свеца због заслуга за православну веру, због побожна живота и због необичних појава на његовом гробу (мироточивост).

г) Савин повратак у отаџбину

1. Сава је после очеве смрти остао још осам година у Светој Гори. За то време је рукоположен у Хиландару за јерођакона и јеромонаха, а потом је у Солуну произведен за архимандрита. У отаџбини су, међутим, настали озбиљни догађаји, те је Сава морао оставити Атос и вратити се кући да помогне спасавати државу.

Ствар је била у овоме: када је Немања 1195. г. сишао са власти поремећен је у Србији ред наследства. У место прворођеног Вукана дошао је на престо Немањин млађи син Стеван. Тако су донеле државне потребе. Алексије, отац Стеванове жене Јевдокије, постао је 1195. г. византијски цар и за Немањину државу било је боље да пређе у руке царском зету. Вукан је, оцу за љубав, некако па то пристао. Он је утврђен као наследни кнез у Зети. Но нешто кашње почеле су прилике да се мењају. Мађари су освајали према Зети и заузели су Хум. Запостављени Вукан видео се у стисци и потражио је ослонца код папе Инокентија III., а са Мађарима се нагодио. Таки корак му није падао тешко, јер је његова Зета и онако била претежно римокатоличка. Папа је Вукану помогао, дао му је наслов краља и потврдио је самосталност барске архиепископије. Тако је настао у Немањиној држави раздор и довео је дотле да је Вукан уз мађарску помоћ свргао са престола свога брата Стевана (1209).

2. Када је Вукан збацио Стевана са власти признао је он папску власт над Црквом у Србији и постао је вазал мађарског краља. Тако је за кратко време ојачала у Србији папска власт. За кратко време, јер је Стеван набрзо (1203) заузео свој престо у Рашкој. У то време пада Савин повратак у Србију. Осим државних неприлика и црквених послова гониле су га са Атоса и тамошње тешке прилике. Крсташи су били заузели и Свету Гору и тамо наместили свога епископа. Полазећи у отаџбину понео је Сава и мошти светога Симеона Мироточца и положио их са великим свечаностима у спремљену гробницу у Студеници (1208). — Већ од тога времена почиње у нашем народу велико поштовање посвећеног Немање и вера да он и даље води бригу о држави коју је основао.

3. Сава је остао у отаџбини као игуман манастира Студенице радећи на добру вере и државе. Коначно је измирио Вукана са Стеваном, па је у земљи настао мир. Умео је да од земље отклони ратну опасност (Срез) и био је сталан саветник Стевану. У Србији је још и у то доба било трагова богумилства, било је и староверских обичаја и помешаног учење обих Цркава. Сава је обилазећи земљу све то искорењивао својом поуком и строгошћу. Градио је цркве где од камена, где од дрвета и уводио је у њих богослужбени ред. На распућима је дизао крстове. У то време је са братом Стеваном саградио и манастир Жичу. Међу монасима је заводио дисциплину, сирову властелу је учио да врши власт са човекољубљем, помагао је сиротињу.

4. Србија се брзо средила и преболела недавне не-мире. Но суседи су је баш зато гледали преким оком. Србија је тада била скоро једина балканска држава у којој није признавана папска власт. Но у томе је лежала велика опасност за њу. На папину жељу могли су је свакога часа напасти Латини из Византије, Бугарски цар који је из Рима примио круну, Мађари који су хтели да узму неке српске земље и Млечићи који су желели да се утврде на српском Приморју. Сви су они могли да покрију своје освајачке намере верским разлозима. У тим тешким приликама узео је Стеван за жену унуку млетачкога дужда, пошто се већ раније развео са својом првом женом, па је затим повео са папом преговоре да Цркву у Србији потчини Риму и да од њега прими краљевску круну. Увређен таким радом свога брата остави Сава Србију и врати се у Свету Гору. Стеван је 1217. г. примио краљевску круну из Рима.

Отпор у Србији. Када је Стеван са својом политиком окренуо према Западу архиепископија барска је јамачно проширила своју власт и мисију дубље у српску државу, у Рашку. Тешко да је имала успеха јер Стевановој политици није се опро само његов брат Сава, него и свеколико православно свештенство са својим народом. Немањини манастири су дотле век учинили своје, а ни десет година Савина рада нису остале без трага. Православна вера је међу Србима била већ јака. Уз то су све балканске народе, па и Србе, одбијали од римске Цркве крсташи. Они су тада насилно владали у Цариграду, где су сновали даље политичке планове и одакле су кретали на пљачкашке походе. Све су то чинили, тобоже, уиме вере и Цркве. Нарочито су били омражени у Светој Гори, жаришту православља. Сава се по одласку из Србије тамо склонио и оданде је подржавао политичко незадовољство у Србији. У таким приликама није Стеван могао остати дуго на путу којим је пошао. После две године увидео је да су најправилније оне основе које је држави дао његов отац и на којима је радио његов брат Сава.