Српска црква 0

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ Писац: Протојереј Григорије Микић

I део >→

УВОД

А Историја српске православне Цркве и њена подела

Историја српске православне Цркве саставни је део опће црквене историје и има да покаже

1) у каквим приликама су Срби примили хришћанство и како су примљено хришћанство кроз своју самосталну Цркву међу собом учвршћивали и у свој живот уносили;

2) кроз које је унутрашње и спољашње промене српска Црква у току времена пролазила и шта су били узроци и последице тих историјских промена:

3) како је Црква у свом народу засновала и развијала хришћанску националну културу;

4) у каквом је одношају српска Црква бивала према својој држави и према другим, неправославним, црквама, државама и верама;

5) како се старала за политички и национални живот свога народа у временима када је народ остао без своје државе и у крајевима где је живео у туђим државама.

Историја српске Цркве дели своја излагања на више делова.

У I. своме делу говори о верском и црквеном животу нашега народа до оснивања самосталне српске Цркве.

У II. о животу наше самосталне Цркве до њеног укидања. У томе времену су најважнији догађаји само добијање самосталности, дизање архиепископије на степен патријаршије) утрнуће патријаршије при пропасти државе, обнављање патријаршије и њено укидање.

У III. делу говори о верском животу Срба и самосталној српској архиепископији и митрополији у Славонији, Хрватској и у Угарској све до уједињења Цркве.

У IV. о животу наших покрајинских Цркава у Далмацији, Босни и Херцеговини и о самосталној архиепископији и митрополији црногорској.

У V. делу своме говори историја наше Цркве о црквеном .животу нашем у Србији од ослобођења амо и о црквеним приликама у старим српским земљама, које су до балканског рата биле под Турцима.

VI. део говори о уједињењу српских покрајинских Цркава, о устројству и садањем стању српске Цркве.

Б Дохришћанска вера наших предака

Дохришћанска вера Јужних Словена, наособ Срба, врло нам је мало позната. Свакако је морала бити врло сродна са вером осталих Словена, западних и северних. Из онога што знамо о тој заједничкој вери свих Словена можемо понешто закључити о старој српској вери, а понешто из оних остатака српског многобоштва који су још и данас живи, или су до скора живели у нашој народној празноверици и народним обичајима. Но све је то тако мало да се не може саставити неки систем. или митологија наше старе вере.

Поуздано је да је међу вишим силама које су наши стари, веровали био Перун. Можда су од тога имена остали називи за село Перун крај Сплита, за брдо Перун у Истри и за биљку перунику. По називима за град Велес, за брдо Велес у западној Србији и за село Велестово у Црној Гори мислимо да су веровали у Велеса или Волоса којега су Руси поштовали као заштитника стоке. У народној причи је очувано име Дабога или Дажбога, а памти се и Стрибог и др.

У песми, причи и своме наслеђеном веровању сачувао је наш народ веру у виле које живе под облацима, у језерима, на изворима и високим планинама. Оне се мешају са људима, помажу им у бојевима, видају их, али им и пакосте (зидање Скадра). По планинама им се налазе игралишта — вилина кола. Наши су стари давали по вилама називе изворома; у свим нашим крајевима има и данас вилиних вода и водица. Уз виле које су у главном добре, веровало се и верује се у вештице, које су зле. Оне се, како то народ верује, претварају у лептирице и друге животиње те сишу људима крв и једу им срце. То веровање има свакако основа у старој нашој вери.

У вери наших предака било је и поштовања животиња — зоолатрије. Они су у неким животињама гледали виша бића која, добро или зло, утичу на људски живот. Гаврани су по том веровању носиоци кобних вести, а буљине слуте смрт. Ласта и ласица су свете и не смеју се убијати. Медвед је човек који је за казну претворен у животињу. Веровало се да нека мала црна змија која живи у кућама штити кућу. Деци се давала животињска имена: Вук, Лабуд, Соко. Овамо спада и веровање у аждаје, хале и ватрене змије.

Код јужних Словена, па јамачно и код старих Срба, било је можда веровања и у божанство астрономских тела. Налагање бадњака, ивандањске ватре или кресови вероватно потичу од старог поштовања ватре. Наша стара вера је била и фаталистичка. Још и данас живи прича о Усуду, који свакоме при рођењу одређује судбину. Са причом живи и само веровање у судбину, као што сведоче речи: суђеник, суђеница и суђено је.

Срби су, као и остали Словени, замишљали да је загробни живот наставак земаљског живота. Веровали су да се неки људи по смрти повампире, потенче или повукодлаче и да као тенци или вукодлаци чине штету људима и стоци. Сумњиве мртваце су копали из гробова, пробадали их глоговим коцем и спаљивали их. Већ у Душаново доба прописана је казна за то празноверје, али се оно још дуго држало у нашем народу.

Мртве су сахрањивали под гомиле или у обичне гробове. Гробове су обележавали тешким каменим плочама, коцкама или стубовима. То су ками и билизи (билиг). Можда су мртве и спаљивали. После погреба су држане даће са играма и бојним покличима.

На жртву су приносили животиње. У песмама се говори да се неке веће грађевине нису могле довршити док у њих није узидана људска жртва, коју траже више силе. Жртва се звала треба, а место где се жртвује требиште или требник. То је отребљено или искрчено место у шуми.

Са хришћанством је наше старо многобожачко веровање у многом затрвено, али је из њега много прешло у нову веру. Неки су светитељи примили у народном веровању понешто из нашег паганства, као што видимо из митолошког круга народних песама (Богородица, свв. Илија и Јован). Нека стара веровања су очувана у хришћанским верским обичајима и груписала су се око већих празника. Наши наслеђени божићњи обичаји и обредна јела имају више везе са паганством него са хришћанством. Веројетно је да су наши стари са празновањем Божића спојили култ духова својих предака. На то упућују јела мед, орах, грах, за које се и код других старих народа веровало да их покојнички духови радо једу. У неким нашим крајевима домаћин наслеђеним речима позива своје мртве о Божићу да дођу на гозбу, а домаћица их исто тако после Божића испраћа. — У божићње обичаје је увучен и стари култ животиња: гатање из овнујске плећке, обвођење вола, или говечета уопће око огњишта, божићњи колач украшен животињама од теста. — Сечење колача је јасно приношење жртве и црквени чин обавља тај обред као жртву.