Спомен (Јован Грчић Миленко)

Спомен Писац: Јован Грчић Миленко

Ој! кад мајка мило дете
Из сна лаког тихо буди,
Те љубећи, милујући,
Кад му крсти мале груди:
Детета се усне смеше,
Гледи мајку шта с њим ради,
Мисли, тако бити мора,
Па од мисли срећу гради;
А када му иконицу
Посвећену пружи мати:
»Љубни, ’pано, то је Бо́га,
Што ће живот дуг ти дати!« —
Иконицу љуби дете,
Добро туби црте свете,
А у души спомен зида,
Што се никад не раскида.

Ој! кад момче срца чиста
На путању трудну стане,
А у тузи и невољи
Пријатељ му на груд пане:
Срце му се мило смеши,
Пријатељ му живот слади,
Види да то бити мора,
Те братимство с њиме гради;
А кад му се срце бујно
На ливади цветна света
Заустави изненада
Код љубавног свога цвета,

Узбере га пунан среће,
Па га за груд срећну меће,
А у души спомен зида,
Што се никад не раскида.

Ој! у ноћи, у последњој,
Што последње вида ране,
Кад подмладак страхом чека
Кад ће отац да изда’не:
Болника је срце мирно,
Тек што куца, тек што ради,
Знаде скоро престат’ мора,
Па сад нема шта да гради:
Он побожност, пријатељство,
Чисту љубав собом носи,
Једно јоште од вечнога
За подмладак мили проси:
Да им даде добри Боже
Свако од њих још да може
Таки спомен да сазида,
Што се никад не раскида.

У Пожуну, из »Слободе«, 1866.

Извор

Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 206-207

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.