Прождрљиво вријеме, лаву панџе сруби,
И земљу да ждере мило легло нагнај;
Страшне раље тигра лиши оштрих зуби,
Феникса у крви дуговјека сажгај;
Смјењуј ведра доба и тужна у лету,
Брзоного вријеме, чини што год хтјело
Свим сластима трошним и широком свијету;
Ал ти пријечим једно огавно злодјело:
Ох, лијепо ми чело љубави не браздај,
Нит на њему вуци црте древним пером;
Не такни га у свом тијеку, дај да вазда
За љепоту буде потомцима мјером.
Ил ти, старо вријеме, све најгоре скриви —
Моја љубав свеђ у стиху млада живи.
