[Снијег паде, друми западоше]
Снијег паде, друми западоше,
Драги драгој доћи не могаше,
Већ јој ситну бурунтију пише,
О Митрову бијеломе дану:
»Чекај мене, моја мила драга, 5
Чекај мене до Ђурђева дана:
Док окоипни снијег на планини.
Ја ћу доћи о Ђурђеву дану,
Донијећу прстен и јабуку,
Да те водим свом бијелу двору.« 10
Из Саит Ораховац...
Снијег паде, друми западоше,
Драги драгој доћи не могаше,
Већ јој ситну књигу опремаше
По путнику и по намјемику
И по тици и по ластавиои: 5
»Драга моја, јеси л’ се удала?«
»Јесам, драги, већ двије године,
За онога бега Авдибега,
Бијела му до појаса брада,
На силу ме бабо поклонио. 10
Нема, драги, зуба ни једнога.
Ево пуне двије годинице,
Нијесам се слатко насмијала,
Ни обукла црвене кадифе,
Ни прекрила свилене чаткије. 15
У томе сам и сина родила,
Од јада му твоје име дала:
»Нини, сине, остао без бабе,
Остала ти мајка удовица
И отишла за првог севдаха«. 20
Кад је драгом књигу накитила,
Тад’ је ножем срце распорила!
