Снага без очију

Снага без очију Писац: Симо Матавуљ

За вријеме Херцеговачког устанка (1875) Васо Горчиновић, кожарски трговац у Дубровнику, могао је имати око педесет година. Васо је био родом из Херцеговине, из требињског кадилука, па као дијете побјегао је од сиромаштине у Град, гдје је најприје послуживао њекога земљака, кожарског трговца, па му постао шегрт, па с временом калфа, па с временом ортак, па с временом наслиједио га, што није риједак случај међу херцеговачким трговцима по Приморју. Васо се није женио, као ни његов господар и добротвор. И многе навике Васо бјеше примио од господара, на примјер, да се сам дуго шета, да сусреће Херцеговце који силазе на пазар, да оштро држи све постове, да се увече дуго богу моли, да у магази свети водицу четири пута у години, да много дијели сиротињи, да не једе јагњетину прије Ђурђев дана, итд. Васо бјеше осредњега раста, широких плећа, дугачких образа, са благим изразом, великих просиједих бркова, који малко заоштраваху мекоту црта. Носио је "тијесно" одијело, али увијек црногорску капу, а у руци јаку дреновачу. Имао је момка у магази и кувара, обојицу Херцеговце. Како се често вечером у његовој магази скупљаху херцеговачки трговчићи и радници Дубровчани, прозваше Васа "претсједником влашкога концилијабула"; пошто букну устанак прозваше га "војводом". Ме-ћу његовим земљацима владало је мишљење да је остао "чист као од мајке рођен", те да стога његова молитва или клетва има пријема у бога!

У исто вријеме кад и Васо Горчиновић, кренуо се из завичаја његов брат од стрица Мићо Горчиновић. И тај је послуживао годину или двије по Дубровнику, али је био немирне нарави, небојша и кавгаџија, те се није могао скрасити ни у трговини ни у занату. Зато ступи у аустријску војску као добровољац. За много година Васо није имао никаква гласа од рођака. Истом по свршетку талијанских ратова, примио од њега писмо, којим му јавља да је постао официр. Послије су се дописивали по једном, по два пута у години, што је трајало њеких двадесет година. Најпослије, капетан Мићо Горчиновић пише брату из њекога гарнизона у Галицији да је добио "јеђупатску болест" у очима, која се не може излијечити, због чега мора у пенсију. То је било крајем зиме, а почетком прољећа капетан Мићо стиже. Лако је замислити како је било рођацима при првом састанку, након тридесет година, откако се растадоше као дјеца.

Мићо је био веома крупан. Врат, мишице, груди, бијели збијени зуби, густи риђи бркови под кукастим носом, све то одаваше необичну мушку снагу. Главно му је обиљежје било, на први мах, што се много смијао. Свака ситница могла га је навести на смијех, а то даде Дубровчанима повода да мисле е је капетан мало ударен. Чувени дубровачки филозоф онога времена, Дум Иван Стојић, једном пред кафаном, кад је била ријеч о томе рећи ће:

- Може бит' да је ударен, а опет може бит' да ти човјек има баш од нарави моћ којом свачему ухити смијешну страну! Јер све на свијету, почињући од бога, па до онога што може замислити њеки офичо у пенсиуни има своју страну!

Разумије се по себи да се рођаци не раздвајаху. Капетан се настани у кожара. Заједно су шетали и у кафану ишли. Више од једном у шетњи Васо би чуо иза леђа оваке опаске:

- Ма, богаре ти, откада је војвода Васо тако спиритозан (духовит), да му се они рођак смије к'о махнит?

- Може бит' да је баш рођак спиритозан, па се смије Васу...

Поњекад би капетан сам сједио пред кафаном на Берсаљама. Ту је, такође осамљен, често сједио њеки младић Џиво Дорић правник, син једнога обућара из града. Једном капетан замоли младића да му да новине, пошто их он прочита, нашто се ђак учтиво приказа:

- Господине капетане, допустите да вам се прикажем, јер вас високо поштујем!

Капетану стаде и рукова се са Џивом.

- А, мило ми је... А ви ме поштујете? - Па удари у смијех.

Младић је ћутке посматрао војника. Густа, кратко потшишана коса, кратко ошишана брада и упредени брци немаху ниједне сиједе. Џиво замишљаше све страхоте, кроз које је тај добровољац морао проћи, докле је од неписменог младића постао капетаном.

- Дакле вам је мој рођак Васо већ причао о мени? - започе капетан скинувши црне наочари и бришући убрусом црвене очи.

- Та у граду се зна доста о вама, - прихвати младић... Видећи како и ситница голица капетана на смијех, Џиво се сјети теорије каноникове да тај човјек, мимо остале људе, врло брзо види смијешну страну, а, може бити њу једину и види.

- Е, што ти је мало мјесто, где свакога сва-што занима! - додаде капетан. - Мој господине, ја сам ти прошао кроза сито и решето!... Ха-ха-ха-ха, прошао кроза сито и решето!... Како може човјек проћи кроз таке ствари!?

Послије тога предговара, капетан започе свој животопис, зачињајући и жалосне и смијешне и озбиљне догађаје својим вјечитим смијехом. Цијело ратовање у Италији издржао је без прекида; затим рат педесетдевете године; па дански рат, шесетдруге године; па пруски рат шесетшесте године!... Било је страховитих призора, о којима је говорио истим тоном, као што је причао, ка примјер, како је радо пушио виргиније цигаре, све док му их љекари не забранише.

Еле, за пола часа капетан исприча Џиву цио цјелцат свој живот. Уосталом, очевидно, он би се тако повјерљиво разговарао ма с ким било, који би први наишао. Млади човјек доби утисак да је ветеран здрава, српска душа, непокварена касарнским животом кроз толики туђ свијет, - памет без велике дубине, сем која је појимала многе љепоте. Капетану се не измаче ниједна ријечца срџбе због малог унапређења, због тога што му при отпусту не дадоше војено одличје. Из тога причање особито дарнуше Џива њеке опаске, као на примјер: "И тако, мој млади господине, ја ти у животу никако уживао нијесам, сјем очима, а сада, ето, хоћу и њих да изгубим!"...

Послије три недјеље Мићо се исели од рођака, иако је овоме то криво било: узе једну собу, код њеке удовице на Пилама, ручавао је и вечеравао код свога рођака. Јутром су заједно ишли изван града и дочекивали земљаке, па онда би капетан сам отишао до Гружа и вратио се до поменуте кафане. По читаве би сате сједио непомичан, са малко извраћеном главом, али, чим би му се когод придружио, одмах би почео свој грохотни смијех. А познао се бјеше са филозофом каноником, са старим властелином Борићем, и са многим другима. Особито му мило бјеше друштво старог обућара, Џивова оца, који се једини сјећаше капетана као дјечка.

Једне недјеље Васо позва и Џива на ручак. Капетан је сједио у прочељу. Домаћин и његов момак са стране, а оба се држаху према њему као кад је пут сједио за њиховим столом.

Џиво опази да је та претјерана пажња досадна капетану. А он најзад и рече:

- Ма, богаре ти (да речем и ја по дубровачку), зар сам ја какав размажени господичић, те ме толико мазите? Зар сте заборавили да сам се отхранио профунтом?

Јако а питко конавоско црно вино учини да Џиво први даде маха препуности свога срца и извезе здравицу капетану, називајући га "јунаком Кустоце, Солферина, Садове", мучеником осјећања дужности, који је чак свој очњи вид на коцку ставио да се не огријеши према човјечанској дужности. - "Јер, да је наш дични брат послушао савјет љекара, те отпустио болесног свог слугу, не би му прионула грозна болест, која га мучи!"

Затим се Џиво занесе у дјетињство обојице рођака, напомену јунаке из њихова братства и племена, заробљену Херцеговину и њезине наде, истакну чудну судбину, која је браћу за четвртину вијека раздвојила неизмјерним просторијама, па их, "под јесен живота", опет саставила, да се до краја живота нагрију на сунцу братске љубави!

Васо је плакао од ганућа, а Мићо се грохотом смијао. Па обојица, раздрагани, почеше се сјећати давне прошлости, па открише намјеру, коју су дотле крили, - чим почне јесен, отићи ће заједно у Херцеговину и задржати се докле капетан потпуно не оздрави.

- Јер, треба да знате, - рече капетан Џиву - као што у бога вјерујем, тако вјерујем да наше бабе знају много штошта боље него ли љекари! Ја сам запамтио како је њека наша баба лијечила баш од очних болести. Дође боник, лежи у мраку код бабе и она га запаја само сурутком, која човјека иструже, то знате, те јадник богоради да му се да, дајбуди, мало каше. Аја! Баба не да ама ничега "крушна". Најзад, једнога јутра, посаде боника на ниску столицу, покрију га по глави, а баба поднесе једну велику чинију с водом. У чинији је тиква, у тикву удјенута запаљена свијећа, и баба, мрмољећи њешто, почне бацати траве на пламен. Дим од траве уједа у очи боника, и он стане јечати, и хоће да скрене главу, али га двојица чврсто држе. И, вјерујте, не прође два-три минута, а из очију почну падати на свијећу и на воду као бијели кончићи! То су све црвићи. А и љекари кажу... зову их... како оно? који на њеким "сочињавају" гнијезда у очима.

Одједном Васо, ударивши песницом о сто, викну:

- Чујеш, брате, триста му јада, што сам ти рекао на тријезно, у четири ока, то ћу сад поновити на "пјано", пред овим нашим пријатељима!

- Ај, ај, - вели капетан и удари у смијех.

- Шта ту "ај, ај" по швапски, триста му јада, вели Васо, - пипајући по шпазима... - Шта ту... па! - и пружи му крајцару.

- Батали! - рече капетан.

- Држ' то, кад ти кажем, нека види, овај Латинин шта може "Влах"! Јакако, Влах, Србаљ ... Дела, молим те, онако у два маха ... ви то нисте знали, Џиво?

- Не знам о чему је ријеч, - вели младић.

Капетан узе крајцару и преви је међу прстима. Затим устаде, раскорачи се, па је преви на другу страну и преломи је у два комада.

- О, брате, каква је то баш снага! - викну младић у чуду.

- А, шта сам ја рекао, а? - прихвати Васо... - Шта њему фали? Оно, рецимо, што њему фали, имам ја. Ја сам стекао, ја сам господар, па мирна Крајина! Дакле, триста му јада, шта ту вазда, него нека се мој брат Мићо ожени, па ето му куће, ето му...

Џиво и момци заграјише куцајући се с њим.

- Зар није гријехота - настави Васо - да од оваког јунака не остане порода?

Капетан брисаше наочари, а кад их натаче, на његову се лицу појави болни израз. Васо и Џиво постајаху све више одушевљени, а он је ћутао.

Најзад изидоше сва тројица.

Бјеше дивна ноћ. На чивитастом небу трепераху безбројне звијезде. Нигдје свијеће по господским древним дворовима; нигдје живе душе по глатком Страдуну, по коме одјекиваху њихови кораци.

- Дубровник спава дубоким сном под тежином своје прошлости, - шапну Џиво.

- Ох, ала штипље, али штипље! - рече капетан.

- Очи? Је ли? - пита младић.

- Ништа, триста му јада, проћи ће! - вели Васо, - Жив човјек све поднесе, особито човјек као ти што си, така снага! - опази Васо.

- Снага, да! - прихвати капетан... - Сна-га без очију! Ха-ха-ха!

И њеколико пута понови тај израз, докле га допратише до куће.

Већ сјутрадан чу се да се устанак шири на југу. Настаде страх по Приморју, какав се није запамтио од времена француске најезде. Оба рођака иђаху и даље на јутрење шетње да ишчекују гласнике.

У "влашком концилијабулу", у Васовој магази, сјем пређашњих чланова, почеше долазити још: капетан, Џиво, и њеколико млађих Срба католика.

То је трајало отприлике двије недјеље, докле устанак не захвати и требињски кадилук.

Мало помало, појавише се исувише очевидни знаци да аустријске власти радо гледају догађаје на граници, а то охрабри патриоте, те почеше грајити... Па не прође много, а власти почеше отворено потпомагати устанак...

Дуж цијелог Приморја образоваше се одбори; установише се болнице за рањенике; поплавише прогласи, којима се позивље омладина да се придружује устаницима; новине почеше нападати на Србију и Црну Гору што оклијевају, кад, за три до четири недјеље, вјековно питање може бити ријешено!

Васо и Мићо постадоше сасвим други људи, - подмладише се, управо подјетише се, изгубише сваку опрезност, сваку мјеру!

Најбоље се може приказати ондашње стање духова и ступањ српске наивности овим ријечима капетановим, што их изрече једног вечера у "концилијабулу": вели "Снага без очију."

- Сад већ и ја видим истину! Работа је договорна између Русије и Аустрије! Аустрија ће пристати да зарате Србија и Црна Гора и ако устреба, загазиће и она у рат да се створи велика српска држава! Не знам каква ће њој за то награда бити, али, зацијело, тако је!

Устаници почеше слободно прелазити на аустријско земљиште, а Турцима је Аустрија чинила свакојаке сметње. Затијем настаде још веће чудо, - дођоше добровољци из Црне Горе и Србије, па дођоше у помоћ и Гарибалдинци из Италије! Гарибалдинци, до јуче проклето име међу Аустријанцима, почеше гомилама долазити под Дубровник и Боку! За њима наиђоше добровољци руски, чешки, словеначки. Еле, настаде права "вавилонска кула". Ћесарски полицајци друговаху са добровољцима и устаницима. Повољне вијести са бојишта свечано се објављиваху, - ћесарски комесари братимљаху се и весељаху са патриотама!

Џиво, са још њеколико млађих људи, бјеше се договорио да иду. Уочи поласка цијелог је вечера сједио са капетаном пред кафаном, али не само што не каза своју намјеру, него се навлаш владао тако, како ће се сјутрадан јаче истаћи његово прегаоштво. Кад, по обичају, испрати капетана до куће, рече му:

- Лаку ноћ, капетане. Збогом. Може бити збогом занавијек!

Капетана спопаде његов горопадни смијех, а младић, увријеђен, најбржим корацима отиде својој кући.

Сјутрадан, у зору, пред градским вратима бјеше на окупу четица младих Дубровчана и четири Руса. Њеки имађаху револвере, њеки старинске пиштоље, кремењаке; сваки је још имао у торбици џебане и хљеба.

Руси бјеху шарено одјевени; било их је са црногорским гуњевима и руским кафтанима, са далматинским капама и јечермама; али сви бјеху снабдјевени острагушама.

Четица се упути требињском цестом, а кад стиже на појило, дочека је човјек чудна изгледа. На глави му бјеше црногорска капа, на ногама опанци и широке шарене назувице, у које је увио плаве официрске панталоне. На њему бјеше блуза, а сабљу по козачки објесио преко груди; око струка широки кожни појас; на боку, у силају, револвер и ловачки нож.

Он стаде преда њих, извративши малко главу, и приказа се:

- Пенсионовани капетан Горчиновић! Желим вам бити друг, ако ме хоћете.

- Капетане! - викну Џиво... - Дакле... Сви се руковаше с њим и одмах се упутише. Руси запјеваше:- "По чуствам брати ми: с тобој" - пјесму декабриста.

Капетан се упути разговарајући се с једним руским официром, који је нарочито иступио из војске да дође у устанак. Од осталих његових земљака двојица бјеху ђаци, тројица племићи и један машиниста. Од Дубровчана бјеху Џиво, један дрводјеља, један властелин, један богослов, један опанчар, један кафански момак и један мрнар.

Кад скренуше са колскога пута пречицама, на граници херцеговачкој, капетан се поче спотицати.

- Еј, - рећи ће он, као у шали - прије тридесет (и њеколико година, скакао сам ја овуда као коза, а сад!... Ко би икад рекао, најпослије, да ћу ја видјети ове стране!... Ха, ха, баш их лијепо видим!

И он сједне на камен, па обриса дланом сузе, које роњаху испод наочари.

Пред вече стигоше под манастир Дужи, који бјеше у рукама устаника.

Око манастира, у порти, по доксатима, у различитим гомилама и положајима, видјеше што се ни у сну не снива! Готово све ношње јевропске бјеху заступљене, чујаху се готово сви јевропски језици, - било је ту калуђера са камилавкама, људи у шумадијској ношњи, Црногораца, Гарибалдинаца са црвеним кошуљама и фантастичним шеширима, Руса у црногорским гуњевима и са далматинским црвеним капама! Сјем тога, ту се могла одабрати најљепша паноплија, која би представљала развитак оружја! Било је шешана, кремењача, џевердара, средњевјековног "тромбуна", острагуша, пиштоља, револвера, сабаља, чак и копаља! Али, било их је доста без икаква оружја. Новодошли снебивали су се због немарности, којом су били прихваћени. Капетан Мићо, пропитујући за војводу, пође пред њима да се прикажу.

Војводин момак поведе их у манастирску трпезарију, гдје, усред великог дима, нађоше још десетак главара. Један омален, млад човјек, јеврејског обличја, усред општег ћутања писао је њешто.

Војвода, послије њеколико обичних ријечи, рече:

- Шта да вам кажем, кад ето видите и сами! Ето нема ни оружја, ни џебане, ни реда!

Онај руски официр исприча како је донио доста новаца, те се може набавити што буде требало.

- Новца имамо доста, - рече војвода - али каква вајда кад реда нема, нити га може бити!... Уосталом, разговараћемо о томе касније, а сад опростите, јер ево имам журна посла...

Руси отидоше да потраже своје земљаке, капетан Мићо да нађе своје братственике Горчиновиће, Џиво се придружи Шумадинцима које нађе подаље од манастира, на једној јутрини, гдје се бјеху окупили око једног младог тамбураша. Сви махом бјеху весели, баш као и њихови другови Гарибалдинци. Брзо се познадоше. Тамбурашу бјеше име Влајко Шапчанин...

Истом у сумрачје сјети се Џиво капетана, те га нађе у порти, гдје се живо разговара с једним средовјечним, крупним Гарибалдинцем. Око њих посједало десетак Талијанаца, те слушају препирку, која се водила у истом талијанском жаргону... Разговор је био стратегијски и као да се тицао напада на Требиње. Талијан је падао у ватру, бранећи своје гледиште, и уза сваку трећу ријеч викаше: "Али ја вас увјеравам, кептене", - зашто ли га зваше "кептеном", кад се талијански каже "капитанијо"?

Мићо, Џиво, богослов, властелин, каванар, мрнар и опанчар преноћише поред огња са Шумадинцима. Влајко Шапчанин одликовао се не само као тамбураш и пјевач, него и као велики ђаволан.

Пред зору диже се велика раја. Сви поустајаше и пођоше, не знајући ни сами куда, проглушени различитим узвицима у више језика.

Заузеше положај на падини једнога брда. Кроз маглу назирало се Требиње, а под његовим бедемима комешао се људски мравињак. Дознадоше да се то брдо зове "Тројичина Главица", и да ће Турци покушати да заузму манастир...

Капетан сједе на пањ и лицем зарони у пре-гршт. Дубровчани стајаху око њега; Гарибалдинци одвојено, Шумадинци одвојено, Херцеговци и међу њима војвода... одвојено.

На један мах настаде прасак пушака и зачу се граја: "Напријед!" Па онда сви без одређена смјера и реда, почеше пуцати. Па се одмах поремети пређашњи распоред, а утледаше капетана на њекој њиви, одвојена од војске. Он се окреташе око себе, држећи сабљу у десној а револвер у лијевој руци. Близу њега лежаше њеко.

Ко би могао испричати све што је даље било, али пред подне згрнуше се сви пред манастир, у забуни, у збрци, каква се једва замислити може.

"Турци бјеху сузбијени", тако је ишло од уста до уста, а на свакоме који то тврђаше могло се познати да тако говори што је од другога чуо! Говорило се да има око петнаест устаника мртвих... Сви Дубровчани бјеху живи, а одмах сви посумњаше да је капетан погинуо. Војвода изда наредбу да се сви устаници који нису Херцеговци разиђу, да се сјутрадан рано скупе у њеко село на граници...

Лутајући тамо амо, Џиво дознаде од једног Шумадинца да је погинуо Влајко Шапчанин, на њекој њиви, гдје су били само он и онај "слијепи капетан". Џиву се стеже срце, јер је увјерен био да је и капетан свршио. Али, на Џивово велико чудо, на унутрашњим степеницама манастирским, наиђе на капетана, сјеђаше исто онако, као и прије боја. Џиво видје да су му панталоне испод десног кољена крваве...

Младић викну:

- За име божје, гдје сте? Ви сте рањени?

- Није ништа, огребао се мало... Но, па шта је? гдје је војвода? шта ће се сад? зашто смо се на врат на нос повукли?...

Џиво му каза каква је наредба изашла. Капетан поблиједје и устаде, као разјарен лав. Њеко га претјече овом примједбом:

- Та забога, ваљда војвода и остали Херцеговци боље познају овдашње земљиште!

Капетан се окрете саркастичним изразом и викну:

- Запљеват, што каже Рус. Запљеват на све. Хајдемо натраг!...

Дубровчани пођоше истим путем којим бјеху и дошли.

Пошто се одмакоше, навалише на капетана да му рану прегледају. Не бјеше опасно!; зрно му је пробило лист од ноге, али, по свима знацима, не оштетило жила. Завише му рану, како су умјели, па онда с доста муке стигоше у прво село преко границе, гдје ће се одморити. Капетан сједе под једним дрветом. Остали почеше претресати догађај, који им већ изгледаше као неки сан. Сви су говорили у један мах, истичући сваки свој стратегијски таленат и пророчанства. Тврдо су увјерени били да ће до њеколико дана Србија и Црна Гора огласити рат Турској!

Случајно наиђе сеоски поп те стаде слушати, на један мах проговори:

- Каква Србија, каква Црна Гора! Наша ће војска заузети Херцеговину!

На те ријечи капетан диже главу.

- Чија војска?

- Па војска нашега цара, да чија? Да није то у изгледу зар би фратри око Неретве и у Попову Пољу дизали народ на оружје? Па зар би се и ви, као царски официр смјели мијешати, да није тако...

- Уф! - викну капетан хватајући се за главу, па се диже и лагано приђе попу, те га запита:

- Збиља, ви тако мислите?

- Него како? - рече поп, веома зачуђен.

Капетану нађоше у селу коња, те пођоше пут Приморја.

Кад се мрак ухвати, капетанова огромна сјенка отегла се фантастична према обзорју. Погружени и ћутке иђаху младићи за њим...

Што се гушћи мрак хватао, капетан је на коњу све већи изгледао, докле, најпослије, не доби такве сразмјере да изгледаше њешто натприродно... И одједном се Џиву учини да оно не бјеше живи створ, да не бјеше "она снага без очију", него да оно бјеше један символ снаге српскога народа, - снаге без очију!...

Сјутрадан око поноћи у једној соби официрског одјељења дубровачке војене болнице, пуцањ разбуди послугу и једнога љекара...

Људи дотрчаше и констатоваше да се убио пенсионирани капетан Горчиновић, који је тога дана примљен био на лијечење!

Извор

1894. Дело, лист за науку, књижевност и друштвени живот. Књига прва. стр. 3-21.