Смрт поколења
Смрт поколења
Ми срећни нисмо били.
Нисмо опрали на врелу братства очи,
него смо у гробљу, на хладној, каменој плочи
слушали како Мајка за сином цвили.
И из гробља дошли смо чисти;
кроз облаке дима
назирао се светлости нове луч,-
и ви нас дочекасте
плетеним, троструким бичевима.
И ваше руке, ко железни обруч
који гуши, гуши... гуши...,
обвише се око наших груди.
Ми смо тада у души
проклели и вас и себе;
и од бола
променили смо сто идола,
и на сто стаза хтедосмо стати.
Али на свакој по једна Мати
рече нам да ни ми нисмо људи.
И тада смо се одрекли свега.
. . . . . . . . . . .
Ноћ свугде, као и пре. И тама...
Ми изгибосмо под црним заставама,
а ви славите помпезан пир...
. . . . . .
Ноћ свугде.
. . . . . .
И тама.
. . . . . .
И мир...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|