Смрт кнеза Доброслава/4

ЧИН ПРВИ

ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV
Улази судија са два пристава, па РАДИМИР, и ДОБРОСЛАВ; за њима БОГДАН са сељацима који свједоче.
Прва петорица сједају за сто.

СУДИЈА:
Кнезови су и свједоци овдје,
Суд је потпун. Нека преда њ ступи
Оптуженик. — Како ти је име
И чији си?
ТОМКО:
Томко Доброслављев.
СУДИЈА:
Од скора је у овоме замку
Учињено ужасно убиство,
И оно се теби приписује.
Признајеш ли?
ТОМКО:
Судијо, пред Богом,
Прав сам у том као и сам што си.
СУДИЈА:
Али треба, Томко, да прав будеш
И пред људ'ма. Бог невиност види,
А људима доказат' је ваља.
Ти докажи своју.
ТОМКО:
Шта бих мог'о
Ван то једно рећи, да не убих?
Хоћете ли да вам се закунем?
Својим ћу се заклети животом,
Не умрлом душом и спасењем,
Заклећу се чим год усхоћете.
СУДИЈА:
Од тебе се заклетва не иште,
Него доказ, као што ти рекох.
ТОМКО:
А да имам и најбољих, јасних
Као сунце, шта би ми помогли?
Бих ли смио да их и наведем?
РАДИМИР:
Не би смио! Ил' се кога бојиш?
СУДИЈА:
Сад си само у рукама правде,
Па слободно збори и брани се.
ДОВРОСЛАВ:
Да, брани се, Томко. Ништа тако
Ја не желим као да с' оправдаш,
Част опереш твому господару,
Па се срећан дјеци својој вратиш.
ТОМКО:
Ох! свршите, жнвога вам Бога,
Што скорије тај руг ваше правде,
Да је дуже слушати не морам;
Изреците уст'ма ту пресуду
Што вам стоји приправна у срцу.
СУДИЈА:
Овај човјек да ли је при себи?
ТОМКО:
Кад и један тренут не бих био,
Кад бих мог'о заборавит' оно
Што никако за заборав није,
Онда б' овдје друго лице можда
Стопут бљеђе од мојега било,
Онда други дрхтао б' од страха
Горе него дрхтим ја од гњева.
РАДИМИР:
О судијо, чу ли му ријечи?
Како би их тумачити мог'о?
ДОБРОСЛАВ:
А кавав је и твојима сиисао?
Хотио бих да га чујем, кнеже.
СУДИЈА:
Мир господо. — У празној ти пушци
Је ли било убојита зрна,
К'о што ти га нађоше у пуној?
ТОМКО:
Било га је.
СУДИЈА:
А каква ти тр'јеба
Да оловом при оном весељу
Пушке пуниш?
ТОМКО:
Осташе ми пуне
Од посљедњег похода на Турке.
ДОБРОСЛАВ:
Он доиста у походу бјеше.
СУДИЈА:
А иначе за каква га знате?
СЕЉАЦИ:
Међу нама он је од најбољих.
СУДИЈА:
О кнезови, то га много правда.
РАДИМИР:
То довољно није;
Уз доброту стоји често слабост;
А слаб човјек, и да није зао,
На зло лако даје се навести.
Ако те је митом или силом
Ко навео, Томко, тог именуј,
Па ти проста смрт мојега сина,
Кнежевску ти за то ријеч дајем;
Тог именуј, па слободан иди.
ДОБРОСЛАВ:
Нудер лакше, кнеже Радимире;
Ту ће нешто и мог права бит.
Ако теби син остаде мртав,
Би и мени кћи рањена тешко,
А над тиме замак осрамоћен;
Па све да бих прво и простио,
Ово друго никако не могу.
ТОМКО:
Ха! ти кнеже, ти ли тако збориш?
(На силу ме заноси ван себе!)
РАДИМИР:
Шта то мрмљаш, Томко? јасно збори.
Одговори на питање моје.
ТОМКО:
Вјеруј мени, о несрећни старче,
Ја твојега не уморих сина
Нит' од себе, нити наговорен;
Вјеруј мени к'о на смртном часу.
РАДИМИР:
А би ли се могао заклети
Да и не знаш ко је убојица?
Одговори.
СУДИЈА:
Шутиш?
ТОМКО:
Вај! не могу,
А и немам шта да одговорим.
РАДИМИР:
Истину нам крије; уста су му
Затворена неким тајним страхом;
Силом му их отворити ваља.
Ја захт'јевам да с' на муке метне.
СЕЉАЦИ:
Томко, Томко!
ТОМКО:
Да с' на муке метнем?
СУДИЈА:
Ил' говори, ил' избјећ' их нећеш.
ТОМКО:
Да с' на муке метнем? ох, душе ти,
Доброславе, не чујеш ли ово?
Би ли мог'о тако што допустит'?
Одбрани ме; твој сам сељак, кнеже.
РАДИМИР:
Не може те одбранити нико.
СУДИЈА:
И баш нећеш да одр'јешиш језик?...
Гдје су људи? нек оруђе спреме.
ТОМКО:
Ох, шта чујем? кнеже! Стан'те, стан'те.
Несносна је та мучења мис'о...
Ја сам човјек кан' и ви од пути.
СУДИЈА:
Онда казуј.
ТОМКО:
Могу казат', могу,
Ево што знам: н'јесам ја убио,
Али сумњам...
СУДИЈА:
На кога?... говори.
СТАНКО:
Кнеже, јутрос Мосорски хајдуци
На једну нам нападоше кућу
Све заробив, жену, дјецу, стоку.
ТОМКО:
(Ох, шта чиним? дјеца, жена моја!)
ДОБРОСЛАВ;
Хитај, Станко, с потјером за њима.
Бездушници ил' ће све поклати,
Ил' Турцима продати у робље.
ТОМКО:
Не вјерујте, ја сам изван себе;
Не вјерујте.
СУДИЈА:
Шта? Удараш натраг?
ТОМКО:
Нит' знам штогод, нит' на кога сумњам.
РАДИМИР:
То ј' одвише. Судче, врши своје.
СУДИЈА:
Распните га овај час на точак.
СТАНКО:
На завлетву и дјечицу мисли,
(шапће му) Па се не бој.
ТОМКО:
Сотоно, далеко.
РАДИМИР:
Измислите муке за њ најжешће,
Какве човјек поднијет' не може
А да тајну ил' дух не испусти.
ТОНКО:
Мучите ме, о људи без Бога,
Мучите ме као дивље зв'јери;
Мог се меса сити наждерите,
Праве ми се налочите крви.
Од кости вам месо отпадало!
У крви се својој удавили!
Вратили вам врагови у паклу
Муке што ћу издржати невин.
СУДИЈА:
У мукама одаће што сада
Тол' упорно крије. Хајд'мо тамо. (отиду)
1. СЕЉАК:
О несрећни Томко! па када је
Њега снашла несрећа овака,
А шта и нас чека?
2. СЕЉАК:
Зло, зло, брате!
Ја не могу мучење да гледам;
Идем кући.
1. СЕЉАК:
И ја идем с тобом.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.