Смрт два Морића
Ферман стиже из Стамбола,
Бујрунтија из Травника,
Баш у шехер Сарајево,
А на руке Диздар аги,
Да хватају два Морића, 5
Два Морића, два пашића,
Морић Ибру, Морић Пашу,
Да хватају, да их вежу,
Да их вежу и осуде.
Султану су додијали 10
По тужбама из Травника,
Из Травника од везира,
Да Морићи, одметници,
Не кабуле ни султана,
Ни султана, ни везира, 15
Нит икаквих господара,
Веће сами господаре,
Господаре како хоће.
Кад видио Диздар ага
Што му каже бујрунтија, 20
Хршум чини аскерији,
Да хватају два Морића,
Да хватају, да их вежу,
Да их вежу, да их воде
Право граду у тамницу, 25
Гдјено Диздар брзо кроји —
Ко омркне, не осване.
Ухватише два Морића,
Ухватише, савезаше,
Савезаше, поведоше 30
Баш кад мајка питу суче,
У руци јој оклагија,
А у другој златан ибрик;
Хабер дође старој мајци
Да Мориће ухватише, 35
У тамницу поведоше.
Кад то чула стара мајка,
Све је јадна побацала
По авлији, по калдрми,
Оклагију преломила, 40
Златан ибрик улупила,
Па полете из авлије,
Босонога, гологлава,
Фигањ чини, косе чупа,
Вас Атмејдан расплакала. 45
Па ето је у Сараче:
„Јазук вама сви Сарачи!
Што пустисте два Морића?
Што ми једног не отесте
Или како измолисте? 50
Ко ће мене утјешити?
Ко ли стару пригледати?"
Пишти стара као гуја
И Сарачи заплакаше.
Отлен пође уз Коваче, 55
Руке ломи а говори:
„Јазук вама сви Ковачи!
Што пустисте два Морича?
Што ми једног не отесте,
Или како измолисте? 60
Ко ће мене утјешити?
Ко ли стару пригледати?
Тешко мени јадној мајци!"
Опет лети стара мајка —
Право брду уз Коваче, 65
Док је стигла Диздар агу,
Ди јој води оба сина,
Оба сина савезана
Синџирима дебелијем.
Бир их стиже јадна мајка, 70
Бир их стиже, пред њим паде,
Пред њим паде, молит’ стаде.
Лијепо моли стара мајка:
„Богом брате, Диздар ага,
Пусти мени једног сина, 75
Пусти мени јали Ибру,
Јали Ибру, јали Пашу,
Ишти мала — колико ћеш
Ил’ чифлука или кмета
Или волиш суха злата? 80
Само једног дај ми сина!
Ако ли ми пустит нећеш,
Кунем ти се дином мојим,
А и постом рамазаном —
Заклињаћу небо, земљу, 85
Учинићу тешку дову,
Никад мира бити неће
Ни султану ни везиру,
Док над Босном они буду,
А ни теби добра није." 90
Кад то чуо Диздар ага,
Проговара старој мајци:
„Врат’ се натраг, стара мајко,
Пустићу ти оба сина,
Оба сина без динара." 85
Превари се стара мајка,
Превари се, па се врати;
Циче халке у синџире,
Поведоше два Морића.
Кад су били на Јековцу, 100
Проговара Морић Ибро:
„А борати, Диздар ага,
Заставидер нобечије,
Опрости ми бијеле руке
И додај ми тамбурицу, 105
Да погледам по Сарајву,
Не би ли ми лакше било!"
Кад то чуо Диздар ага,
Заустави јасакчије,
Наоколо нобечије, 110
Опрости му б'јеле руке
И даде му тамбурицу.
Ја да видиш Морић Ибре,
Кад се лати тамбурице,
Притегну јој танке жице, 115
Па закуца и запјева:
„Дуњалуче, голем ти си!
Сарајево, сејир ти си!
Башчаршијо, гани ти си!
Ћемалушо, дуга ти си! 120
Латинлуче, раван ти си!
Ташлихану, широк ти си!
Лијепа Маро, лијепа ти си!
Доста си ме напојила,
Од душмана заклонила, 125
Вакат дош’о, ваља мријети!"
Опет Ибру савезаше,
Савезаше, поведоше,
Морић Ибру, Морић Пашу,
И у град их доведоше, 130
У тамницу затворише.
Кад је било по акшаму,
Проговара Диздар ага:
„Изведите два Морића,
Донесите свилен гајтан." 135
Изведоше два Морића,
Донесоше свилен гајтан,
Удавише Морић Пашу;
Све то гледа Морић Ибро.
Проговара Диздар ага: 140
„А борати, Морић Ибро,
Је л' ти жао твога брата?"
Проговара Морић Ибро:
„Јес’ ми жао мога брата!
Још жалије старе имајке!" 145
Задавише два Морића,
Пред капију избацише
И два топа опалише.
Кад то чула стара мајка,
Полетјела стара мајка. 150
Кад је била на капију,
Ал’ јој леже оба сина,
Оба сина удављена!
На ногама букагије,
На рукама лисичине, 155
Око врата свилен гајтан.
Кад то видје стара мајка
Од јада јој срце пукло.
