Смрт Стефана Дечанског/6
6.
СВЕТКОВИЋ са ДУШАНОМ, пређашњи
СВЕТКОВИЋ: Ово је, светли краљевићу, мој мали дом, који си данас твојом посетом осветлио и увеличао.
ДУШАН (Милораду, који је приступио и учтиво се поклонио): Виловић!
СВЕТКОВИЋ: Мој посинак.
ДУШАН: Мило ми је, да мога Виловића у кући жупана Светковића видим. Јуначе, за твоју храброст наградио те је отац ми на угледу војвода и властела обилно; али што си први за мном у стан Бугара похитио, мачеве непријатеља с моје главе виловитом руком одбијао, не може ти нико наплатити, (скине прстен, па му га пружи) за спомен носи овај прстен од мене; он нека ме на благодарност опомиње, ако ме памет кад изда.
МИЛОРАД (прими прстен): Кад овај потавни, онда ће и моја ревност према теби охладити.
ЗОРКА (на страни): Ах, како ми срце игра! (Хоће да се удаљи).
СВЕТКОВИЋ: Почекај, Зорко, дијете, може бити да нећеш имати прилике нашег високог госта, нашег младога краља видети, који нас је удостојио своје сјајне посете. (Душану, који међутим укоченим очима Зорку гледа). Светли краљевићу! Ово је моја јединица, моје сво благо на свету. Старост и слабост не чувствује више сласти славе и похвале, и једна ми је утеха да ће ми Зорка, као добро дете, очи затворити.
ДУШАН (који је донде једнако у Зорку гледао): Је ли ово твоја кћи?
СВЕТКОВИЋ: Јесте.
ДУШАН: Твоја рођена кћи?
СВЕТКОВИЋ: Моје једино дете.
ДУШАН (после кратког унутрашњег борења одважно): Жупане Светковићу, ја ти нешто насамо открити имам.
СВЕТКОВИЋ: Краљу и цару покоравати се моја је увек била поглавита дужност. (Погледа на Зорку и Милорада, који је међутим мотрио на Душана, они се удале).
ДУШАН (нестрпљиво). И ово је твоја кћи?
СВЕТКОВИЋ: Моја; шта ти се на њој не допада?
ДУШАН: Не допада? То је ласно питати, ласно и одговорити. Али шта ми се допада? Стас, нежност, очију орган...
СВЕТКОВИЋ: Краљевићу, племе Светковићево ако није било чим другим одлично, а оно се бар одликовало поштењем и непорочним именом.
ДУШАН: Ја твоју кћер љубим, Светковићу, твоју кћер љубим, она је моја супруга, она мора да је моја супруга.
СВЕТКОВИЋ: Твоја супруга? Моја кћи?
ДУШАН: Твоја кћи. Ако на то пристанеш, она је моја по уговору, ако није твоја воља, ја ти као краљ заповедам. Ту само саслушај заповест, у другом располажи ти, с мојом вољом и с мојим скровиштем.
СВЕТКОВИЋ: А стари краљ?
ДУШАН: Он је мој отац, он ће допустити.
СВЕТКОВИЋ: И да се против величества земље поступа?
ДУШАН: Како то разумеваш?
СВЕТКОВИЋ: Светковић је жупан, али није од царске крви.
ДУШАН: Па шта ту?
СВЕТКОВИЋ: Права земаљска неће допустити оцу твоме, да наследнику престола српског за просту девојку даде благослова.
ДУШАН: У каквом надвесију стоји царска крв над својствима царским?
СВЕТКОВИЋ: У таквом што добродетељ код простоте нико и не сматра; на против код великаша и од самог порока истешу лепу добродетељ.
ДУШАН: Ја твоју кћер љубим, Светковићу, и никаква сила не може ме одлучити од ње. Мој је отац добар, још ми ништа није досада одбио, а и разум је у њега бистар и чуство човеческо; више ми је пута говорио, да природа другог не познаје одличија осим душевног, и да су код ње сви једнаки Адамови потомци.
СВЕТКОВИЋ: Хоће ли тако и советници судити?
ДУШАН: Кад краљ добро види, советници могу слободно спавати.
СВЕТКОВИЋ: Ако не буде тако? — Краљевићу, ја твоје изјасненије паче за велику срећу држим, него
да би се томе успротивио.
ДУШАН: (ухвати га за руку): Ти пристајеш, пристајеш?
СВЕТКОВИЋ: Само под једним условом.
ДУШАН: Шта ми је до услова. Обећаваш ли се ти мени, да ћеш ми твоју јединицу дати за супругу?
СВЕТКОВИЋ (прстом на њега): Ако ти мени твоју царску реч задаш, да ћеш оно, што захтевам учинити.
ДУШАН: Ево ти моја рука, макар ме полак царства стало. — Говори, шта желиш.
СВЕТКОВИЋ: Да круну од оца изиштеш.
ДУШАН: (тргне се): Зашто то?
СВЕТКОВИЋ: Тебе ради.
ДУШАН: Ко ће мени круну отети? Није л' ми ју отац сам дати хотео?
СВЕТКОВИЋ: Па је ли то учинио?
ДУШАН: Што се земља од њега радо не растаје, а не што мени не би наклоњен био.
СВЕТКОВИЋ: Видиш како је човек поводљив. Па зар неће моћи совети неваљалих људи и другом приликом на њега тако исто дејствовати? Ти познајеш добро Теофила.
ДУШАН: Познајем, али шта ће Теофилов јед код љубови очине?
СВЕТКОВИЋ: Зар рђав човек мари за разлоге свога неваљалства? Ти имаш брата...
ДУШАН: Од друге матере.
СВЕТКОВИЋ: Али од оца, који на престолу влада. Његову матер не заптива влага тавнога гроба; она
је жива, и брижљива за своје дете.
ДУШАН: Ја не знам, што ти говориш; та отац ми је половину земаља и блага одавна обећао.
СВЕТКОВИЋ: Обећао, само што није дао. Тек кад си преславну победу одржао, замазали смо ти очи Зентом. Такви смо ми бољари, краљевићу.
ДУШАН: Кажи ми, жупане, од куд ти ове мисли на памет дођоше?
СВЕТКОВИЋ: Да ми ниси кћер запросио, не би јамачно дошле у овај пар. Ал' овако дужност ми је бринути се за тебе и за своје дете. Ја не знам, може бити, да ће ти отац и дати благослова, да моју кћер узмеш; може бити и с намером, јер су сплетке дворске неиспитајеме. Ко ће ми добар стојати, да неће народ по наговору смутљивих великаша повикати: Душан је узео простога властелинчића кћер за супругу; она није достојна, да престол с њиме дели, нити да је ми као царицу поштујемо.
ДУШАН (тоном Светковића, продужујући): Не уважавамо Душана, њенога мужа; презиремо јунака, који нам је најславнију победу код Струме задобио, не ценимо његове заслуге; ми смо сви ослепили, и...
СВЕТКОВИЋ: Бирамо млађега му брата за краља.
ДУШАН: А што је отац старијему обећао првенетво?
СВЕТКОВИЋ: Овога шиљемо прошлом времену, нек' се с њиме пре, како зна.
ДУШАН: Онда је тај народ луд, не заслужује да му будем краљ.
СВЕТКОВИЋ: Остави народ, то малоумно дете, које само не зна шта хоће. Подобно мајмуну данас пљује на оно, што је јуче љубио, као што га несташна ћуд подбадача наставља Покушај, те се преко његове воље на престол попни; он ће те гонити, вијати гњавити; па ако тој лудој сили подлегнеш и паднеш,
он ће сузе проливати. Таков ти је народ.
ДУШАН: (поћути): Светковићу, да видиш како криво судиш свету, хоћу да те постидим. Данас ћу још писати оцу да ми благослова за венчање да, и круну по обећању уступи. О, ти га још добро не познајеш, жупане; његовој доброти тешко има равне на свету.
СВЕТКОВИЋ: Ја нисам никада сумњао о доброти нашега старога краља, премда и доброта у цара није највеће својство; но само сам те рад обезбедити од рђавих намера његових советника.
ДУШАН: Кад обигра месец годишње коло своје, твога ће зета поздравити као краља Србије, а тебе — тебе као краља Зенте (Отиде).
СВЕТКОВИЋ: Краљ Зенте? Моја кћи супруга така знаменитог мужа, краљица тако простране земље? Ово су изгледи, којима не би мог'о никакови земнородни забавити. Сама светиња Краља Дечанскога треба од сјајности своје да позајми мало слави Жарковој. Увек сам био истинити син отечества, веран и
послушан краљу, мојим посадницима добар и милостив, и за све ово хоће срећа да ми у један мах обилно наплати. (Гледа ведро око себе).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|